Шта „бели човек“ ради у Африци

„Прогањају нас и прете нам“, жали се једна припадница племена Бака, народа који од памтивека живи у дивљини Месок Дја у Демократској Републици Конго.

Још једном се у Африци понавља стара прича, додуше на мало другачији начин. „Бели човек“ није дошао да експлоатише тамошња богатства, већ да увери тамошњу владу да би требало сачувати богатство природе Месок Дје.

То је једно од највећих преосталих станишта човеколиких мајмуна и можда последње место у Африци на коме живе велика крда слонова. Тако се ту нашла и Светска фондација за природу (WWF), а пројекат помажу и многе владе „белих људи“ – између осталог и из Немачке.

Проблем је у следећем: новцем „белог човека“ плаћају се ловочувари који су задужени да чувају мајмуне и слонове, дрвеће и птице – али људи притом тамо само сметају.

Урођеницима, као што су припадници племена Бака, забрањен је приступ у прашуму која је сада постала национални парк. „Ја сам Бака, мој отац је Бака, моја мајка је Бака. Наши преци су нам поверили ову шуму. Наше јело долази из шуме. Кад смо болесни, идемо у шуму и сакупљамо биљке за лек“, каже нам једна припадница племена. И њена деца и њени унуци требало би да могу тако да живе. Али сада их одатле терају.

Нови „ловци на главе“

Тог случаја прихватила се организација „Међународни опстанак“ (Survival International). Она окупља заштитнике индогеног становништва широм света и утврдила је да су урођеници, као што је племе Бака, постали жртве безочно окрутне „индустрије заштите животне средине“.

Организација је протеклих година објављивала фотографије и видео-снимке на којима се види како чувари парка злостављају локално становништво на најгоре могуће начине. Реч је дакле о чуварима које плаћа организација WWF, и то не само у Конгу, већ и у Камеруну или Централноафричкој Републици.

Познати су и случајеви самовољних хапшења, мучења, па чак и убистава.

Изгледа да је највећи проблем начин на који су плаћени ти чувари: они се награђују за сваког кога ухвате, био то прави криволовац или чак и онај кога они сами прогласе кривим. „С таквим системом награда подстиче се да се људи хватају, без обзира на то ко су и шта раде. Тако се само још више шири насиље“, жали се Линда Попе из берлинског одељења организације „Међународни опстанак“.

А права политичка „бомба“ је то што новац за такве „награде“ чуварима стиже из Европске уније и немачке владе, која финансира чуваре и у Националном парку Салонга у долини реке Конго. „Плаћање по учинку“ унапред је дефинисано и оно подразумева новчану награду за сваку ухваћену особу. И организација WWF из свог буџета плаћа такве награде.

Чини се да Имо Фишер, портпарол WWF-Немачка, уопште није свестан да се његова организација оптужује за најтеже повреде људских права, па чак и за убиства. Уместо тога у изјави за медије он понавља да је у Африци „сасвим нормално“ да се чуварима плаћа награда за сваког ухваћеног:

„Ловочувари се баве изузетно опасним и важним послом и требало би да буду награђени за свој успех на послу. Размислите мало: кад неки ловочувар ухвати ловокрадицу који код себе има две слоновске кљове животиње коју је илегално убио, онда је вредност тих кљова већа него што ловочувар заради за годину дана.“

Премије зато служе да ловокрадица не подели плен са ловочуваром, објашњава портпарол немачког огранка WWF.

Кога то узимате за чуваре?

За Линду Попе тај аргумент не стоји. Сигурно да је невиног урођеника лакше „ухватити“ него правог и добро наоружаног ловокрадицу. А највећи проблем је то што WWF и остале организације очигледно ангажују погрешне људе за заштиту парка:

„Требало би се поуздати у људе које тамо живе, али се они, уместо тога, протерују. А они су први којима је стало до заштите њиховог подручја и требало би да буду највећи савезници организација за заштиту животне средине.“

И у Немачкој су почели да се више баве тим проблемом, како кроз парламент, тако и кроз Повереништво за економску сарадњу и развој. За посланицу Левице Еву Шрајбер није крива само берлинска влада, већ и државне институције као што су Банка за обнову и развој или Немачко друштво за међународну сарадњу. Она се зато пита: Да ли је немачка влада свесна кога и зашто плаћа?

Заправо је највеће питање: Шта се то плаћа? „У тим парковима природе једнострано се заступају интереси веома конзервативних заштитника природе који се тамо понашају као да су газде, а у локалном становништву виде претњу“, сматра политичарка Левице.

Она у суштини у читавој немачкој политици заштите природе у Африци уочава изразито колонијалан однос према „Црном континенту“. Африка се тако посматра као станиште слонова, лавова, дивљих животиња и биљака – али без становника. Влада притом не би смела да заборави, упозорава Ева Шрајбер, да се не сме заборавити да ће заштита животне средине успети само ако на ту заштиту буду мотивисани људи који тамо живе.

„Проверавају“ се људска права

Немачка влада је почела да даје одговоре на сва та питања и сумње које су се појавиле. Она „проверава“ како се поштују међународни стандарди када је реч о људксим правима и то кроз редовне извештаје, али и посете.

Спровођење и придржавање одређених норми и стандарда се „подстиче мерама образовања“, на пример тренингом чувара. С Банком за обнову и развој и Немачким друштвом за међународну сарадњу „истражује се како још више обратити пажњу на људска права“ у пројектима заштите природе.

Али у основи, финансирање Парка природе у долини реке Конго наставља се кроз четврту фазу програма насловљеног „Биоразноликост и обновљиво коришћење шуме“. А тек ту „белом човеку“ припадници племена Бака имају шта да објасне...