Тексашки роштиљ на српски начин!

На емисије америчког кувара Ентонија Бурдејна ретко ко је био равнодушан. Екипа РТС-а је упознала човека којег је овај гастрономад инспирисао да покрене сопствени бизнис. Гледајући епизоду о припреми тексашког роштиља, Београђанин Александар Вулићевић дошао је на идеју да и сам исто покуша. Пре тога је направио смокер – врсту пећи у којој се месо пече на диму.

„И тако дођем на идеју да од блата направим неки импровизовани смокер у свом селу. Ископамо рупу у земљи и направимо нешто слично пећи. Апсолутно све погрешим, а то је било пре једно четири, пет година. Месо испадне јако, јако суво, али поприлично укусно“, сећа се Александар.

Осим смокера за чију је израду потражио помоћ мајстора, Александар је морао и доста да учи, не само из књига, већ и гледајући снимке на Јутјубу. У пракси, припремао је роштиљ за пријатеље.

„Њихове реакције су биле феноменалне и то је разлог што сам, из недеље у недељу уместо да спремам роштиљ негде у околини Београда, одлазио у своје село у пет ујутру и спремао 10-12 сати, да бих њима донео увече готово месо“, објашњава новопечени роштиљџија.

Пријатељи су били одушевљени укусом, а управо то га је подстакло да након годину дана испробавања, укус Тексаса понуди и осталима.

У земљи роштиља као што је Србија, Александру није било лако да пронађе место на тржишту. Ипак предност му је била та што је његов производ јединствен и што једино он прави тексашки роштиљ у Србији.

За покретање посла требало му је нешто мање од 15.000 евра. У то не рачуна пробна печења, којих је било доста, док није дошао до коначног рецепта.

„Сам роштиљ се спрема барем 24 сата и унапред мора да се усоли месо, али то су све у принципу ситни детаљи. Главни проблем, односно изазов, је одржавати температуру у самом смокеру и пратити у одређеним тренуцима како се месо понаша, гледати кроз сонду како расте температура и шта се у месу дешава, па предузети одређене кораке. То је у принципу уметност овог заната“, напомиње Вулићевић.

О томе колико уме, судили су и људи из Америке који су укус Тексаса потражили у Србији.

„Врло је чудно да им је наше дрпано прасе чак и боље од њиховог. Мислим да то није због наше стручности, а имамо је после две године константног печења. Да би дошао до доброг роштиља мораш да испечеш много лошег, али мислим да је, ипак, овде ствар у нашој врсти свиње“, каже Александар Вулићевић.

Главно правило за конзумацију тексашког роштиља је да се месо послужи што свежије, а то значи што брже. Ипак, овде није реч о брзој храни, уверава Александар.

„Ми волимо ово да зовемо 'фаст кежуал фуд', а то је храна која се припрема на неки ресторански начин, али се даје јако брзо. Ми брже издајемо храну од сваког фаст фуда, јер је нама све готово. Имамо начин на које се месо одржава током целог дана. Храна се држи на 60 до 70 степени у тој некој сигурној зони у ферментационим коморама и нама месо апсолутно у сваком тренутку треба само да се исече и преда“, истиче Вулићевић.

Како је дуго радио као технички уредник у штампи, у новом послу је свега пола године. Довољно, тврди, да схвати да је то оно што жели, а премало да би осетио зараду. Зато стрпљиво чека добит, баш као што стрпљиво сатима спрема месо.