Koliko Austrija ima nobelovaca?

Svake jeseni Austrija sa nelagodom očekuje vesti iz Stokholma - hoće li još neki potomak onih koji nisu bili dovoljno dobri za Austriju, ali jesu za svet, dobiti Nobelovu nagradu i time naterati svoju bivšu domovinu da crveni i vodi dijaloge sa vlastitom savesti?

Kada je tako pre nekoliko dana u Stokholmu objavljeno da je američki hemičar Martin Karplus (rođen 1930. godine u Beču) dobitnik ovogodišnje Nobelove nagrade za dostignuća u hemiji, javnost u Austriji je bila podeljena između nagona da se stidi i želje da se raduje.

Sudbina Karplusove porodice je naime samo još jedna u nizu jevrejskih izbegličkih priča iz druge polovine tridesetih godina prošlog veka.

Da li ga to što je rođen u Austriji čini Austrijancem, pita se austrijska štampa ovih dana. Da li je on naš, iako ga je neko 1938. u "naše" ime izbacio iz Austrije?

Da li mi smemo da ga nazovemo "našim" zbog svega onog što se ovde događalo između 1938. i 1945. godine, u zemlji koja je tada prominentno nastupala na evropskoj istorijskoj sceni pod imenom "Ostmark"?

Na kraju je prevagnuo nezvanični javni konsenzus da se zbog Karplusove slave i treba i mora radovati, ali isključivo u mazohističko istorijskom kontekstu, onom u kom se Austrijanci tradicionalno suočavaju sa grižom savesti, pogrešnim odlukama i, kako sam Karplus izjavljuje u prvim intervjuima bečkim medijima, tvrdokornim antisemitizmom.

Matematička ili politička računica? 

Koliko je Austrijanaca uopšte dobilo Nobelovu nagradu od kada je ta institucija prvi put uspostavljena 1901. godine: četiri, 17, ili čak 30? Koliko njih su Jevreji - devet ili samo tri?

Ta računica nema ništa sa matematikom, ali ima sve sa politikom, i to onom tvrdokornom, ideološkom, koja se neupokojena vuče kroz vekove.

Sam Komitet za dodelu Nobelove nagrade je doprineo toj matematičkoj konfuziji, time što nacionalnu pripadnost dobitnika računa prema nacionalnosti po rođenju.

Gledano na taj način, Austrija kao naslednik austrougarske tradicije ima 30 nobelovaca, uključujući čak i takve slučajeve kao što su Berta fon Sutner (rođena 1843. u Pragu, Nobel za mir 1905), ili hemičare Frica Pregla (rođen 1869. u Ljubljani, Nobel 1923.), Vladimira Preloga (rođen 1906. u Sarajevu, Nobel 1975.) i Leopolda Ružičku (rođen 1887. u Vukovaru, Nobel 1939).

To bi bila teza za koju se ovde zna da nema previše osnova, ali iz bečke vizure dobro zvuči i štampa će je povremeno spomenuti, nekad u auto-sarkastičnom, nekad u imperijalnom tonu.

Kod broja 17 situacija se dodatno komplikuje, jer od toga su samo četvorica dobitnika - jedan za hemiju (Viktor Heš 1936), ostali za medicinu (Robert Baran 1914, Julius Vagner Jaureg 1927, Konrad Lorenc 1973) - zaista i radili na austrijskim univerzitetima kada su dobili Nobela za zasluge za čovečanstvo.

Ostatak, njih trinaest, u vreme kada su dobijali to odličje radili su rasuti po svetu, nekad direktno prognani, nekad samo sa zabranom da se vrate, dok jednog dana i sami ne bi doneli odluku da se neće vratiti.

Beg iz Austrije 

Zašto i kako su oni napuštali Austriju može se objasniti jevrejskim poreklom, ali ne uvek i ne uvek direktno.

Neki su bili Jevreji, kao Valter Kon (hemija 1998), Erik Kandel (medicina 2000) ili najnoviji dobitnik Nobela za hemiju Karplus. Kao deca su sa roditeljima bežali iz Austrije 1938. spasavajući glavu, Kon čak sam, kao siroče, budući da su mu roditelji već bili ubijeni u različitim koncentracionim logorima.

Ali, kako računati one koji su već generacijama pre toga iz judaizma prešli u katoličanstvo, a da im to 1938. ni najmanje nije pomoglo? Volfgang Pauli (fizika 1945), Maks Peruc (hemija 1962), Karl Landštajner (medicina 1930) bili su već u drugoj generaciji hrišćani kada su u javnosti stigmatizovani kao "četvrt" ili "tri-četvrt" Jevreji.

Sva trojica su u vreme anšlusa već bili u inostranstvu (Amerika, Švajcarska), pa tako nisu u kategoriji "prognani" već samo u kategoriji "zabranjen povratak" (do 1945. naravno).

Samo kratko o tome čime su to oni zadužili čovečanstvo i zaradili Nobela - Pauli je osnivač CERN-a, Peruc je otključao strukturu hemoglobulina, Landštajner je otkrio krvne grupe i do danas spasio milione ljudi od smrti na operacionom stolu.

Kakva je socijalna sredina bio Beč? 

Tu nije kraj etničkim kategorijama austrijskih izbeglih nobelovaca. Neki su po poreklu bili čisti Arijevci, ali nisu mogli da podnesu naciste, direktno su se suprotstavili režimu i na kraju, pogađate, takođe bežali da spasu živu glavu, kao fizičari Ervin Šredinger (Nobel 1938) i Viktor Heš (1936).

Ali, nije se čitava naučna zajednica Beča, grada koji se tridesetih godina praznio od svojih najpametnijih glava, formirala u otporu prema nacionalsocijalizmu. Neki su se, naprotiv, drage volje priključivali pokretu.

Tu posebno "blistaju" primeri Ričarda Kuna (hemija 1938) i već spomenutog medicinara-zoologa Konrada Lorenca. I jedan i drugi bili su aktivni članovi Hitlerove Nacionalsocijalističke radničke partije, i jedan i drugi su radili na naučnim projektima koji su potencijalno, prema potrebama politike, vukli na stranu zla.

Kun je 1944. došao do formule nervnog otrova somana, najotrovnijeg od bojnih otrova koji su izašli iz laboratorija nacističke Nemačke (soman-sarin-tabun), dok je Lorenc do smrti 1989. zastupao teze u već opasnim nijansama socijal-darvinizma.

Zbog toga svako otvaranje priče o austrijskim i "austrijskim" Nobelovcima otvara vrata koja nas preko prošlosti opet vraćaju u sadašnjost. Kakva je socijalna sredina bio Beč u neposrednim godinama pre dolaska nacista, na koji način se tada promenio, i kako te promene dočekuju u njegovom kulturnom, naučnom, društvenom i političkom nastupu danas?

Naučna, ali ne i politička metropola

Jedno je sigurno, do dolaska nacista 1938. godine, Beč je bio evropska politička periferija, ali zato u akademskom svetu nauke apsolutna svetska metropola. Dobar deo dostignuća bečke naučne zajednice nosili su bečki Jevreji.

U godinama između kraja Prvog svetskog rata i anšlusa u Beču je živelo 200.000 Jevreja (11 odsto gradskog stanovništva), koji su bili natprosečno zastupljeni u nekim profesijama (nekad zato što su im druge bile nedostupne, nekad zato što su više nego drugi ulagali u obrazovanje svoje dece) - 85 odsto svih advokata, 52 odsto svih doktora, 75 odsto svih bankara bili su Jevreji.

Više od polovine svih profesora na Filozofskom fakultetu bili su jevrejskog porekla, po trećina na fizici i matematici, polovina na hemiji - svi su oni 1938. godine razjureni, prezreni ili ubijeni.

Kada se pogledaju razmere intelektualne, naučne, umetničke i ekonomske uraslosti jevrejskog stanovništva u gradsko tkivo tadašnjeg Beča, jasno je kakvim je brutalno efikasnim metodama taj grad potpuno promenio svoje društveno biće.

Spore promene na univerzitetima 

Istina, nacisti su pre 70 godina izgubili rat, ali su pokolenjima ostavili "arijerizovane" fakultete, koji se i dalje, sada automatski, reprodukuju po istim mustrama - to je teza koju ovih dana razvija Kristijan Flek, profesor na Fakultetu za sociologiju u Gracu, kritikujući današnju sporost i nedoraslost austrijske naučne scene svetskim standardima.

Univerziteti se menjaju sporije nego društvo, kaže Flek. "Nacisti su očistili univerzitete i tamo namestili svoje ljude - ti su ljudi onda modelirali novu generaciju po sebi, a ta generacija opet sledeću. Ako uzmemo da je jedna akademska profesionalna biografija u proseku traje 30 godina, austrijski fakulteti su sada u rukama unuka te dedovske generacije prvih profesora-arijevaca", objašnjava Flek.

Sa svoje strane, Karplus nije naročito spreman da Austrijancima pomogne u isterivanju duhova prošlosti.

U jednom intervjuu Karplus priča kako je u Beču nedavno tražio ulicu nazvanu po svom dedi Johanu Karplusu, čuvenom psihologu, pa je jednu prolaznicu upitao za pomoć.

"Ne razumem zašto bi se neka ulica u kvartu uopšte zvala po nekom tamo Jevreju", odgovorila je prolaznica i nastavila kao da se ništa nije dogodilo.

"U Austriji nažalost i dalje vlada antisemitizam, ništa se nije promenilo", zaključuje Karplus, koji pored američkog poseduje i austrijsko državljanstvo.

Verovatnoća da za ulicu dede Karplusa pita neku slučajnu prolaznicu jevrejskog porekla bila je mala. u Beču danas živi nešto manje od 7.000 Jevreja ili 0,5 odsto stanovništva.