Brzo kupuj, kaj se natenane - "crni petak" za već krcate ormare

Ustajem, uključujem televizor, kuvam kafu, hranim mačku (iako je ona više raspoložena za jutarnje divljanje) i razmišljam šta da obučem danas. Sinoć sam sve osmislila, uklopila i odlučila. Jutros mi, međutim, taj sinoćnji plan izgleda previše ambiciozno.

Košulju bi trebalo ispeglati, verovatno i pantalone zato što ih nisam odavno nosila, a cipele su negde, u kutiji, na ormaru, ispod kreveta... ko će sad to znati. Vreme mi izmiče i odustajem od čitavog poduhvata. Otvaram plakar i tražim neko brzo rešenje. 

Al' kako ga naći u ovoj, uredno složenoj, ali nepreglednoj gomili?! Ponovo me hvata očaj i ponovo, po ko zna koji put, obećavam sebi da ću napraviti "reviziju", da ću se rešiti garderobe koju ne nosim, ali znam da od toga neće biti ništa. 

U stilu Skarlet O' Hare zatvaram plakar i ostavljam teške odluke za neki drugi put. Oblačim na brzinu farmerke koje sam nosila juče i komotnu rolku koja, uz par džempera, stoji "pri ruci", na stolici u spavaćoj sobi.

Dok žurno izlazim, ostavljajući i šminkanje za neki drugi put, razmišljam o onoj gomili garderobe koja se silno dosađuje u mom ormaru. Pomalo se stideći sama sebe, shvatam da bar tri četvrtine onoga što teškom mukom uspevam da složim na police, nisam obukla u poslednjih godinu dana.

Mnoge stvari nisam nikad ni nosila, a često mi se desi da na neke komade garderobe potpuno zaboravim. Silno se iznenadim kad, pokušavajući da zavedem red, naletim na neku usku majicu sa čipkom, pantalone "na crtu" ili previše kratku suknju. Zapitam se šta li mi je bilo u glavi kad sam to kupovala, s obzirom na to kako se inače oblačim, ali se nedoumica ne završi logično, tj. bacanjem ili poklanjanjem već vraćanjem u ormar uz obaveznu misao - možda će zatrebati!

Setim se onda, pomalo nostalgično, vremena kad sam kao dete, ili nešto kasnije kao tinejdžerka imala mnogo jednostavniji i manji ormar. U njemu su bile po jedna zimska i teksas jakna, dva-tri para farmerki, nekoliko džempera i majica. Slično je bilo i sa obućom. Imala sam po jedan par za svaku sezonu i sve se, uključujući i patike, nosilo dok se ne izliže ili preraste. 

Bile su to osamdesete i bilo je normalno tako živeti, bar tamo gde sam ja odrastala.

Devedesete su donele drugačije probleme. Izbegličke zime savladavala sam u jaknama i čizmama iz Crvenog krsta. Laganiju i jeftiniju garderobu sam dobijala od rođaka ili sam ponekad nešto sitno kupovala, a zatim to čuvala kao "oči u glavi". Sve u svemu, čitav tadašnji "asortiman" stao je u jednu poveću kinesku torbu.

Odavno su iza mene ti dani i odavno mi garderoba ne može stati u kinesku torbu, ali, kad bolje razmislim i pogledam fotografije, shvatam da se godinama manje-više isto oblačim i da je ona gomila iz plakara zaista suvišna.

Do nje je, sasvim sigurno, dovelo nešto više novca u mojim džepovima, ali mnogo više ogromna ponuda jeftine (i nekvalitetne) garderobe. 

Priznajem, kriva sam! Ne mogu da odolim majičicama od 500 dinara i farmerkama tek nešto skupljim, cipelama ili sandalama za dve ili tri crvene. Kako da propustim "poslednje cene" ili sniženje od 70 odsto?! Nedavno sam otkrila i "čari" second hand prodavnica i to će izgleda biti završni udarac za moj ormar. Moraću da popustim pred zakonima fizike i da se konačno odreknem bar dela svog "blaga". 

Šalim se malo na račun vlastitog nerazumnog ponašanja, ali priča, u stvari, nije za smejanje.

Ako ja koja navodno ne volim šoping i kupujem isključivo u prodavnicama na putu od kuće do posla imam toliko garderobe, pitam se kako li je tek kod onih koji žive za kupovinu i ne izbivaju iz tržnih centara.

Koliko smo svi zajedno novca bacili na nepotrebne krpice? Šta smo pametnije mogli da uradimo sa tim parama? Jesmo li srećniji ako kupimo desete pantalone ili cipele?

I koliko god bila teška, ova pitanja lakša su od onog ključnog....šta će na kraju biti sa svim tim stvarima prepunim plastike i raznih neuništivih materijala. 

Verujem da većina ljudi ne razmišlja o tome dok, privučena sniženjima, "sjajnim" ponudama i šarenilom pristupačnih brendova, kupuje, kupuje, kupuje...

Priznajem, nisam se ni ja baš mnogo bavila tom temom dok nisam videla otrežnjujuću i prilično mračnu reportažu o tekstilnom otpadu koji se gomila svuda u svetu, pa i kod nas. Porazile su me činjenice i brojevi, količine energije i resursa potrebnih za izradu, a kasnije i eventualnu reciklažu jednog jedinog komada garderobe. Nekako sam posle toga potpuno drugačijim očima gledala onu gužvu u ormaru. 

I obećala sam sebi da ću se ubuduće bar malo sudržavati, da ću se truditi da kupujem samo ono što mi zaista treba i što ću da nosim. 

Prvi veliki izazov je pred vratima! "Crni petak" i realni i nerealni popusti koje sa sobom nosi mamiće me sa izloga, ali pokušaću da ih ignorišem.
I pogledaću onu reportažu ponovo!
Preporučujem i vama...