Dragi putnici za Istanbul, vaš prtljag se neće ukrcati zbog kvara na sistemu

Obišao sam stotinu zemalja na šest kontinenata, proveo sam petnaest godina na putovanjima. To je statistika koju znam, a ne znam koliko sam letova na tim putovanjima imao. Događalo se da se za godinu dana vinem u nebo i po tridesetak puta. Navikao sam da je dobijanje prtljaga čista lutrija, pa se zbog toga više ne potresam. U ručnoj torbi nosim sve za čim bih, kad bi se izgubilo, žalio.

Ipak me je iznenadio razglas na beogradskom aerodromu, dok sam čekao da se ukrcam na let za Istanbul. Turska avio-kompanija saopštava, posle dva sata kašnjenja poletanja, da će putnici moći da stignu na odredište, ali ne i njihov prtljag! Dogodio se problem sa sistemom, i utovar nije moguć. Prvi put putujem sa grupom u kojoj niko neće dobiti svoju torbu.

„Pa to je pošteno. Ne kao prošli put, da izgube samo tvoj kofer”, rekoše moji roditelji kada sam im javio vesti.

Potpuni haos nastao je tek u Istanbulu. Osetio se već u autobusu koji nas je prevozio od aviona ka aerodromskoj zgradi. Jedna starija gospođa usplahireno me zapita:

„Šta će sad biti sa našim prtljagom?”

Da li joj ličim na radnika Turkiš erlajnsa, ili na vidovnjaka?

„Gospođo, prtljag je precenjena kategorija. Živi ste, zdravi ste, šta Vam je više potrebno u životu? Bolje da su izgubili prtljag, nego Vas”, rekao sam uz smešak. Želeo sam da je oraspoložim i ukažem na to da situacija, ipak, nije toliko strašna.

„Pa jeste u pravu si, sinko. Jedino, nisam baš zdrava. Trebaju mi lekovi koji su u torbi...”

Na aerodromskom šalteru se skupilo više stotina putnika, čekajući da dobiju potvrde o neisporučenom prtljagu. Guraju se, viču, objašnjavaju.

Dođoh i ja na red.

„Gde odsedate?”

„Nemam pojma”, rekoh iskreno. Ne volim da unapred rezervišem hotele, to činim na licu mesta, spontano. Planiram da unajmim automobil i da svaki dan menjam mesto prebivališta. Tek tako imam potpunu slobodu.

„Dobro, kada budete znali javite nam na ovaj broj telefona. A ovde upišite adresu svog doma u Beogradu. Prtljag će stići sutra prvim letom.”

Baka sa kojom sam se našalio, molila je za pomoć. Boluje od raka i njen prtljag za nju je – život. Bilo je mnogo takvih scena.

Sutradan je prvi let otkazan. Otkazan je i drugi let. Rekoše nam da je sutradan otkazano čak sto pedeset letova zbog kvara na sistemu. Među putnicima počeše da se šire razne teorije: da li je takav kolaps mogao da se dogodi slučajno? Da nije povezan sa ratom u Gazi? Ili sa terorističkim pretnjama?

Prtljag je spokojno ostao da čeka na beogradskom aerodromu. A možda i nije spokojno? Možda je tumban, prebacivan s kraja na kraj zgrade. Možda su ga dokoni radnici usred noći bacali uvis iz čiste zabave? Možda, kad se pogase sva svetla, izgubljeni prtljag oživi, i pravi žurku, luduje do jutra. Noćni život izgubljenog prtljaga na aerodromu mogao bi biti tema čitavog romana.

A unutra: majice, pantalone, pribor za higijenu, lekovi za slučaj iznenadne bolesti, donji veš... Sve ono bez čega se, u principu, može. Posle Istanbula nastavljam putovanje za Alžir, pa su u njemu potrepštine za četrdeset pet dana putovanja.

Prvih dana boravka u Turskoj sa mnom putuje i jedna prijateljica, pa sam nju zamolio, čim smo izabrali hotel u gradu Jedrene, da pozove avio-kompaniju i javi našu adresu.

„Prtljag dolazi kargo letom u jedan posle ponoći”, rekoše nam i dadoše tačno vreme sletanja, dva dana posle našeg dolaska.

„Ali biće potrebno još dva dana da stigne do vas”, rekoše, i to smo spokojno prihvatili.

Četvrtog dana putovanja, javljaju mi se roditelji:

„Neko je došao u Muzej knjige i putovanja i ostavio za tebe neke torbe. Nije se najavio, pa nismo bili tu.”

„Nije moj, ali uzeću”, rekla je naša prijateljica koja se tamo zatekla.

Da, bile su to naše torbe kojima je, izgleda, noćni život na aerodromu dojadio, pa su rešile da se vrate kući. Moj kofer je u međuvremenu izgubio jedan točkić, ulubio se i isprljao, kao da se s pijanicama valjao po blatu.

Prihvatio sam gubitak prtljaga kao prst sudbine. Navikao sam na nevolje na putovanju, a ovo je još najmanje što me može snaći. Ali je moja prijateljica teško podnela situaciju, a naročito neozbiljnost avio-kompanije. Pozvala ih je, grdila, vrištala od besa, objašnjavala. A onda su joj rekli da – pozove drugi broj.

Tako sam ostao i bez odela, koje mi je značajno za predavanja i sastanke koje ću imati. Moja žena, koja je prtljag spakovala, teže je to podnela od mene. Kaže, u odeću je ubacila ljubavne poruke, koje je trebalo da pronalazim tokom putovanja, kad usamljen u Sahari zavučem ruku u džep...

Kažu, preko telefona, platiće stvari koje smo kupili, ako sačuvamo račune. Imaju sreće u Turkišu što duša ne ume da ispusti račun.

Sve sam u Jedrenu lako našao, osim donjeg veša. Već mi je dojadilo da se gologuz šetam po muzejima i džamijama, kad spazih prodavnicu. Nisam pitao koliko košta, već samo izabrah šta sam tražio. Prodavac, stari prevejani Turčin sa brčićima, kao da je iz srpske narodne pesme izašao, samo mu sablja za pasom nedostaje, oštrim okom spazio je moju hitnju, odrapivši cenu. Sasekao me je pogledom: ili plati, ili putuj kao što si do sad! Šta ću, platih.

U Jedrenu su popularne radnje sa vojnom opremom – odećom i potrepštinama nalik vojnim. Nude mi prodavci lopovske kape, za svaki slučaj, da mi se nađu, dvoglede i drugu opremu za špijunažu. Uzimam nekoliko majica i počinjem razgovor sa prodavcem.

„Ja sam Kurd iz Gazijantepa. Srbija nam je pomogla posle zemljotresa. Hvala vam”, kaže, a ja mu pominjem da sam izveštavao iz Adane i Osmanije. Steže mi ruku, grli me, zahvaljuje mi mnogo puta.
„Zgrada u kojoj je živela moja porodica se srušila. Petnaestoro mojih bliskih rođaka je poginulo!”

Pitam ga otkuda on u Jedrenu.

„Eh, prokleti rat! Došli su jednog dana iz Kurdske radničke partije, tražili da im dam pirinač i potrepštine... I ja šta ću, ubiće me ako ne dam. A za njima dođe vojska, hoće da me ubiju što sam onima dao šta su tražili. Jedva sam glavu tad sačuvao. Zarekao sam se da ću otići u najudaljeniji deo Turske i da se nikad neću vratiti. Tako sam izabrao Jedrene, to je najudaljeniji grad u Turskoj od mog.”

Prijatelji sad zbijaju šale da sa mnom neće ni moj prtljag da putuje. Ko će da se lomata po Sahari, kad može da bude kod kuće? A roditelji kažu da mi je Turkiš učinio uslugu: ovako me barem niko neće opljačkati i sve što sam od kuće poneo, kod kuće ću i zateći.

PS: Ovo se dogodilo 1. novembra 2023. godine. Dokumentaciju sam predao advokatu na dalje postupanje.