Nataša Drakulić: Zbog kumine sudbine idem na mamograf

Zbog nje su rak i rat za mene sinonimi i neodvojive reči. Moja kuma je bila i prva osoba koju sam poznavala a da je obolela od raka, konkretno od raka grlića materice.

Krajina, devedeset treća, zlokobno vreme, napetost u vazduhu, neizvesnost svakog dana. Lekari na frontu, jedina ozbiljna bolnica u Kninu, koji je od naše Korenice tada bio kao svemir daleko; benzin vredniji od zlata.

Dijagnoza, kao odgovor na njeno loše zdravstveno stanje poslednjih meseci, bila je surova, a uslovi za lečenje kod kuće u tom ratnom periodu nemogući.

Ona mora u Beograd.

Sinovi,  još dečaci, premali da shvate, muž na frontu.

Od dečaka je krila sve, rekla je samo da mora na put. Još pamtim tu noć uoči njenog odlaska. Sedeli smo u mraku ispred kuće jer struje odavno nije bilo. Dečaci su spavali, ona se pakovala. Nasmejana, vedra, kao i uvek iako putuje u nepoznato, iako ne zna da li će preživeti i vratiti se kući.

Pitam majku posle šta je, zapravo, taj rak. I osetim ogromni strah, iako je pokušala da mi ublaži odgovor. 

Nemam više taj strah, jer sam kasnije, tokom života srela i upoznala mnoge predivne osobe koje su dobile svoj rat sa rakom. I nastavile da žive, ali spremne na sledeći, ne daj Bože. Jer je svaki trenutak života dragocen.

Vraćam se na početak priče. Kume dugo nije bilo. Vesti su dolazile sporo i šturo, povremeno telefonom. Mnogo godina kasnije ispričaće mi kroz šta je sve prolazila sama u nepoznatom, dalekom gradu.  

Beograd, devedeset i treće nije ni za svoje građane srećan grad, a ti imaš tešku dijagnozu, papir koji to potvrđuje i nikog svog u tom gradu nemaš. Dolaziš iz jednog pravog rata, autobusom koji putuje koridorom kroz druga ratna područja, još strahovitija od onog koje si ostavila i ne znaš šta te čeka.  

Smrt je uvek izvesna, ali još nije bio njen trenutak. 

Nije krila da se predavala i odustajala kad su fizički bolovi bivali nesnosni. I da se pogled kroz prozor visokog sprata VMA nebrojeno puta činio kao spas.

Jednoga dana naići će medicinska sestra iz drugog odeljenja i odmah će shvatiti sve. Ono što joj je tad rekla vratiće snagu za nove teške dane i kuma će od toga dana, ma koliko oni bili bolni, gledati kroz taj prozor i nebo iznad VMA samo kao nebo pod kojim su i njeni sinovi i kojima mora da se vrati živa.

I preživela je tad, iako je nekoliko puta tokom tog lečenja u Beogradu bila otpisivana. Vratila se kući svojim sinovima, odraslim preko noći za vreme njenog odsustva. U životu će je još sačekati i „Oluja”, izbeglištvo, odlazak u Sloveniju, borba za novi život, druge bolesti zbog kojih je ostala i bez noge ali se do kraja života – a umrla je prošle godine – nije predavala.

Za mene je još uvek živa, lepa, ponosna i otresita kakva je bila. I uvek pozitivna, čuvam sve njene poruke kojima me podržava i ohrabruje, zbog gomile mojih nevažnih problema, iako sam znala da nije dobro.

Prećutno, obe smo se pravile da se ništa ne dešava. Tako i ja prećutno ne prihvatam da je više nema jer je u meni toliko ima. 

Ta medicinska sestra bila je žena koja je nekoliko godina ranije dobila bitku s rakom, i to je u ovoj priči najvažnije. Jer samo neko ko je to prošao, ko se kao i vi plašio i kog je kao vas bolelo, može da bude ta sigurna ruka koja vam se pruža da zajedno ostanete na ovoj strani života.

Pa kad ste i nad ambisom izgubljeni s pitanjem: zašto baš ja?

Možda zato da biste jednoga dana pomogli ženi koju još niste upoznali i koja nikoga u tom trenutku, osim vas, neće imati u svom životu. Ne znam da li je medicinska sestra iz priče i danas živa,  ali znam da su joj kumini sinovi i unuci večno zahvalni za svaki dan života svoje majke.  

Oktobar je mesec borbe protiv raka dojke. Januar je mesec borbe protiv raka grlića materice. Nije više devedeset treća, medicina napreduje, zato podrška samopregledima, redovnim pregledima, podrška Ženskom centru „Milica” i svim udruženjima žena obolelih i lečenih od raka dojke i raka grlića materice.

Nažalost, na mnoge bolesti u ovom životu ne možemo da utičemo, ali na neke možemo. Zato su rak i rat za mene sinonimi, ali je ovo jedini rat koji treba svi da podržimo i koji može da se dobije ako se držimo zajedno.

Rak je izlečiv. Ispred zgrade RTS-a u Takovskoj je mamograf na kojem se svake godine, nažalost, otkrije nekoliko slučajeva, među njima i kod naših koleginica koje su, hvala Bogu, žive i zdrave danas. Svi se plašimo pregleda – ja prva, ali zamislite kako bismo se tek plašile dijagnoze. I da nema nikog da ti pomogne.

P.S. Za Slavicu Leku, hvala ti za uspomene.