Teorija igara i aktuelno balansiranje nuklearnim oružjem

Sve češće globalno približavanje "crvenim linijama“, rusko povlačenje iz sporazuma o ograničenju ofanzivnog nuklearnog potencijala, razmeštanje ruskog nuklearnog oružja na tlu Belorusije, proširenje NATO-a ka istoku, posebno jačanje njegovog severnog krila ponovo su oživeli neprijatne uspomene iz perioda hladnoratovskih suprotstavljenosti velesila i vojno-političkih blokova na čijem su čelu stajale. Novostvorene geopolitičke okolnosti ponovo su rasplamsale rasprave o hladnoratovskim izvorima savremenih tenzija na evropskom istoku.

Prema popularnoj, ali nepotvrđenoj legendi, čuveni američki nobelovac Tomas Šeling, poznat kao jedan od najuticajnijih autora radova u kojima je  analiziran potencijalni sukob između nuklearnih sila u eri Hladnog rata sa pozicije teorije igara je bio primarna inspiracija lik doktora Strejndžlava u čuvenoj apokaliptičnoj tragikomediji Stenlija Kjubrika.

Kjubrikov scenario zasnovan je na filmu "Crvena opasnost" Pitera Džordža, u kome se jednostavan i naizgled besprekoran plan za spas čovečanstva od atomskog rata raspada, jer je zasnovan na pogrešnoj premisi da ljudi imaju bar malo racionalnosti kada donose sudbonosne odluke. Na samom delu, plan je polazio od ideje da se međusobno uništenje u nuklearnom napadu učini zagarantovanom mogućnošću i da ta činjenica dobije svoj opštepoznati karakter. Odnosno, da se stvori postojano uverenje da SAD i SSSR budu sigurni da prilikom upotrebe nuklearnog oružja niko neće moći da ostane živ, da zatim protivnik bude takođe siguran u to i tako redom do beskonačnosti...

Nažalost, sudbina se umešala u sam slučaj u licu zablude oficira iz američke vazduhoplovne baze koji je umislio da je izgubio potenciju usled hlorisanja vode od strane kriptokomunista i koji je bio odlučan da im se osveti po svaku cenu. Kjubrik je iz tog razloga ostavio glavne obrte radnje knjige gotovo nepromenjene, ali je dodao doktora Strejndžlava, briljantnog naučnika sa nacističkim poreklom koji u suštini ne igra nikakvu ulogu u razvoju zapleta, ali otelotvoruje određeni način razmišljanja – oslobođen emocija i idealistički nastrojen, lišen empatije, a opet naivno verujući u besprekornu racionalnost svojih protivnika.

Samo takav um bi mogao da pokuša da spase čovečanstvo lišavajući ga odbrane od oružja za masovno uništenje. Doktrina "uzajamno sigurnog uništenja" koju je Kjubrik ismevao direktno se oslanjala na Šelingov rad o nuklearnim pretnjama i strateškom odvraćanju. U njima je Šeling, između ostalog, tvrdio da najveća opasnost za svet nisu rakete, već protivraketni odbrambeni sistemi, koji po svojoj prirodi prosto dozvoljavaju jednoj od strana u potencijalnom sukobu nadu da bi mogla preživeti atomski rat.

Tomas Šeling se danas smatra ključnim teoretičarom igara, iako je, za razliku od većine ljudi koji su imali bitne uloge u osmišljavanju i oblikovanju hladnoratovskog mentaliteta, bio više humanista sa besprekornim smislom za paradokse nego matematički talenat. U njegovim knjigama gotovo da i nema formula, ali ima dosta duhovitih ilustracija potkrepljenih situacijama iz svakodnevnog života prosečnog čoveka. Tako je objašnjavajući kako u stvarnosti funkcioniše nuklearna ucena, koristio analogiju manipulacije kojom deca maestralno teraju roditelje da im kupuju sladoled koji im nije potreban, dok roditeljsko svesno "ja" pokušava da zadrži slabu stranu svoje prirode da se ne "otkači i zapali".

Šeling je teoriju igara video ne kao pozitivnu teoriju interakcije, već kao katalog gotovo biblijskih parabola sa kojima se može uporediti naše društveno iskustvo. Za razliku od teorija, parabole ne moraju tačno da opisuju stvarnost da bi bile korisne. Naprotiv, one su možda najkorisniji kada nateraju čoveka da se zapita zašto se naizgled neizbežni događaji možda ne dese. Verovatno najznačajnija od ovih parabola u društvenim naukama je "dilema zatočenika", koju su osmislili Meril Flud i Melvin Drešer 1950. godine da bi ilustrovali princip Nešove ravnoteže.

Po njima, to je stanje koje nastaje ako nijedna od strana u interakciji nema podsticaja da jednostrano odstupi od izabrane strategije, a pošto nemaju poverenja jedni u druge, ne mogu zajednički da menjaju svoje početne strategije. Pomenuta dilema je ponudila čovečanstvu ne baš obećavajuću perspektivu da ipak može da preživi eventualni Treći svetski rat. Šeling se, međutim, zapitao kako bi mogao da izgleda put iz tog ćorsokaka osmislivši  svoj čuveni pojam "commitmentt" koji nikada nije dobio nedvosmislen matematički izraz, što ga s druge strane nije sprečilo da postane jedna od najuticajnijih ideja 20. veka u društvenim naukama, kao i u oblasti praktične politike.

Ako se Hladni rat završio ipak bolje za čovečanstvo nego za junake Kjubrikovog filma, onda to makar i malim delom dugujemo i Šelingu. Mnogi od nas – oni koje dr Strejndžlav ne privlači previše kao ljudski karakter, možda imaju pomešana osećanja u vezi sa tim. Čekali smo Klarisu Starling, ali heroji spasioci koji su došli da spasu čovečanstvo iz bunara više su ličili na Hanibala Lektora.

Računica po kojoj politika građena kao igra između nemoralnih, ali racionalnih protivnika, može izbeći dramatičan završetak, na kraju se pokazala kao opravdana. Šeling je sa svoje strane dalje nastavio da "izvrće" teoriju igara na svoj način, ističući, između ostalog, da su ravnoteže u kooperativnim igrama u kojima nema protivrečnosti u interesima igrača nemoguće u nedostatku fokusnih tačaka čime je  postavio čvrstu osnovu za brzo rastuća istraživanja u oblasti biheviorističke ekonomije.

Takođe je doprineo pionirskom radu u proučavanju makro posledica mikro-akcija, nagoveštavajući sadašnji procvat kompjuterskih simulacija ljudskog ponašanja. Pored svega što je Šeling uradio da sačuva ljudski život na planeti Zemlji, učinio je mnogo da sopstveni naučni život učini interesantnijim za svoje istraživače. Po svemu sudeći, Šeling je imao dovoljno od dr Strejndžlava da se ovaj drugi ne smatra ništa manje vrednim.

Čini se da se savremena Rusija danas čvrsto oslanja na staru teoriju "nuklearne ivice", koju je šezdesetih godina prošlog veka formulisao upravo Tomas Šeling. Kao sastavni deo njenog opšteg pristupa ključnim globalnim problemima, nuklearno oružje treba da se koristi za svojevrsnu manipulaciju pretnjama i stvaranje utiska da bi situacija mogla da izmakne kontroli što bi racionalnog protivnika trebalo da prinudi da napravi korak unazad ako je njegova odlučnost na nižem nivou.

Iz tog razloga su retorika ruskih zvaničnika, kao i započeto razmeštanje ruskog nuklearnog oružja u Belorusiji sasvim razumljivi i objašnjivi u kontekstu navedenog teorijskog pristupa. Ipak, stiče se utisak da je ključni problem Moskve vezan za sve očitiju prekomernu centralizacija autoritarne moći.

Neminovno, u datim okolnostima "balansiranje na ivici" uključuje i praktičnu upotrebu nekontrolisanih događaja za šta postoji niz očitih primera iz perioda hladnoratovskog rivalstva između SAD i SSSR-a. Opšte uzevši, to možda i jeste najslabija tačka autoritarnijih nuklearnih sila što na drugoj strani samo po sebi stvara strah da odluka o upotrebi nuklearnog oružja nije uvek i u potpunosti kontrolisana kao što se na prvi pogled prosto da naslutiti.

(Autor je profesor Filozofskog fakulteta Beogradskog univerziteta)