Kraj školske godine koji, u stvari, nije kraj

Četvrtak. Sednica Vlade. Ništa neobično, niti bilo šta ukazuje da će se za nekoliko sati telefoni i Vajber grupe roditelja usijati. Iz Vlade stiže saopštenje, a vest saznaju iz medija svi – direktori, profesori, nastavnici, učitelji, tetkice, roditelji, deca... Škola se za sve učenike završava 6. juna.

Iste sekunde kreću pitanja šta to znači, kako je moguće, šta će biti sa zakazanim kontrolnim i pismenim zadacima... Svi pitaju, a odgovora nema. Čeka se tumačenje resornog ministarstva, koje je i samo bilo zatečeno ovom odlukom.

Ista pitanja postavljaju se čitavog vikenda, jer ni posle tumačenja u petak nije mnogo jasnije kako će škole funkcionisati u periodu od 6. do 20. juna.

Ponedeljak i novo obaveštenje u Vajber grupi.

„Poštovani roditelji,

U skladu sa dopisom Ministarstva i organizacijom nastave od 7. 6. 2023. godine obaveštavamo vas da će škola nastaviti s radom u smenama i po rasporedu kao i do sada. Preporuka škole je da učenici dolaze na časove na kojima će se organizovati sistematizacija gradiva, dopunska nastava, radionice, časovi na određene teme, sportske aktivnosti... Redovna nastava se završava 6. 6. 2023, ali sve ostale aktivnosti će se redovno sprovoditi do 20. 6. 2023. godine. Užina za jun je 230 dinara.“

Izvinite, šta je ovde redovno, kad ništa nije redovno i normalno?!

S razlogom se među roditeljima pokreće tema da li ćemo decu puštati od srede u školu ili ne? Jer, zavladala je demokratija. U školu se i može i ne mora. O tome polemišemo i na Vajber grupi, a i čujemo se međusobno, mi koji se malo više družimo. I pored sve te razmene mišljenja nismo mnogo pametniji.

Od srede nema užine, jer deca nisu u obavezi da idu u školu, već je to na dobrovoljnoj bazi. Zato je i cena smanjena, pa se plaća samo za dane dok se u školu moralo ići...

Prema tumačenju škole su u obavezi da daju šansu deci koja nisu zadovoljna predloženom zaključenom ocenom da je poprave.

Kod nas nisu sporne ocene. Imaju ih dovoljno i nedvosmisleno je jasno da mogu da se zaključe takve kakve jesu. Nema „klackalice“, niti one mogu biti bolje nego što su sada. Bez problema za moje dečake je školska godina mogla da se završi i, recimo, 1. juna. Zašto baš 1. juna? Pa eto tako, baš kao što će se završiti 6. Ne, 20. U stvari, ko to više zna?

Znaju, izgleda, deca jer ona treba da odluče i da daju odgovor da li žele da idu u školu?!

Zar zaista neko misli da treba da pitam dete od osam godina da li želi da ide u školu?

Pa škola je obaveza, ne izbor. Bar osnovna. I bar je tako bilo do pre nekoliko dana.

Evo, ja sam, a verujem i mnogi drugi roditelji, od četvrtka na mukama. Moji dečaci postavljaju vrlo logična pitanja, na koja, nažalost, nema logičnog odgovora.

Ovako otprilike izgleda naš razgovor i to više puta u toku dana:

„Mama, mi od srede ne idemo u školu.

Ne, sine, idete.

Ali, kažu da je kraj školske godine u utorak.

Pa, jeste za ocenjivanje, ali bi u školu, ipak, trebalo da se ide.

A zašto da u idemo u školu ako nema časova i ako su ocene zaključene.

E, pa da biste se družili i imali neke sekcije.

Ali možemo da se družimo i van škole, kao što se, inače, družimo kad završimo domaći...

Možete, ali družićete se i u školi do 20. juna.

Zašto?

Zato što u školu treba da se ide do 20. juna.

Ali, rekli su da je kraj u utorak...“

Osećam se kao da sam u Vrzinom kolu iz kog nema izlaza.

Možda neko bolje zna od mene da dâ odgovor na ova pitanja.

Ja stvarno ne znam kako da objasnim svojoj deci da to što su čula da je u utorak tj. danas kraj školske godine u stvari nije ono što oni misle da jeste. A što bi u „normalnim“ okolnostima bilo baš ono što oni razumeju. Da kraj znači kraj. Nema dalje.

U čitavoj ovoj papazjaniji najradije bih rekla deci – sedite kući, gotovo je. Ali, kakvu bih im poruku tada poslala? Da sutra-prekosutra sami mogu da traže da im se školska godina završi kad njima odgovora. Ili da mogu da kažu da ne žele da idu neko vreme u školu. Da mogu da idu samo kada misle da odgovaraju i kada su spremni da dobiju ocenu.

To stvarno ne želim. Želim da verujem da je škola ono što je bila kada sam ja bila đak. Mesto gde se, između ostalog, uče i vaspitaju deca da poštuju pravila koja su postavljena.

Oduvek se znalo kada je početak, a kada kraj školske godine. Čak i 1999. godine, kada je zemlja bila bombardovana i kada se mesecima nije išlo na nastavu, kraj školske godine je, ipak, bio prema planu i programu. Po okončanju agresije, vratili smo se u školske klupe i tu godinu završili prema utvrđenom kalendaru. Tražile su se olakšavajuće okolnosti za zaključivanje ocene, gledalo se kroz prste, ali se u školu išlo do kraja. Unapred utvrđenog kraja školske godine. Znali smo da je to naša obaveza i niko nije postavljao pitanja zašto se školska godina ne završava ranije.

Tokom nedelje imaćemo roditeljski sastanak. Još ne znamo kog dana tačno, ali će učiteljica javiti.

Možda ćemo tada svi biti malo pametniji. A možda i nećemo.

Jedino što znam jeste da će ovo biti jedan dug dan u kojem ćemo opet pokušati da se objasnimo zašto od sutra, ipak, treba da se ide u školu.