Đački rastanak – mogu li se zločin i tuga u knjižice upisati

Majka se danas postaje slobodnom voljom. Kada žena postane majka, ko se to usuđuje da joj ubije dete, da joj oduzme vid, iščupa srce, rani zauvek dušu.

I oni su deca majki i očeva. Jedan dečak je ubio drugove u školi, a drugi - momak ubio je drugu decu, devojke i momke u Duboni i Malom Orašju.

Deca nam plaču, a roditelji jauču. Nećemo se dugo oporaviti od tragedija, jer tu nije kraj. Đavo ne miruje, umesto ljubiti, neki bi svakodnevno hteli još ubiti i na staro zlo zaličiti.

Ko je kriv? Ko je kriv? Niko nije kriv...pogodio nas je bumerang koji smo sami bacili.

Na sto puta ponovljeno "Zašto“ nismo spremni da se suočimo i kažemo "Zato što..." Danima tražimo odgovore, a kukavice smo, da priznamo. Opomene su nam stizale godinama, a najveće mesecima unazad.

Šta smo radili?

Sedeli i držali se za stolicu da nam je slučajno neko ne izmakne. A bila je već izmaknuta, sve smo mislili - neće meni.

Izmakla se celom društvu, pa nam se Brankovo ( Radičević) "od kolevke pa do groba najlepše je đačko doba“ pretvorilo u pucanj, u krvavi čas istorije - đački rastanak.

Ne bih da nabrajam, da pišem koliko nam je ljubavi ostavljeno u nasleđe, a mi se odrekli, zaboravili.

Od kada se rodio moj devetogodišnji sin nisam imala teži i bolniji razgovor s njim. Bojala sam se da neću znati da odgovorim na njegova pitanja. I nisam ni morala da znam, od njega sam, tako malog čoveka, dobila odgovore.

Pored straha i pitanja, kao i mnoge druge dece, da li će neko doći i u moju školu da puca ili da nas ubije, njemu je bilo važno da li su roditelji dečaka ubice u školi na Vračaru uhapšeni.

"Mama, ja znam šta se dogodilo. Nije tu decu ubio taj dečak, već njegovi roditelji. Koji roditelji drže toliko oružje u kući, to nije normalno!“

Nastavlja sa svojim objašnjenjem: "Sada bi svi nastavnici morali tom dečaku da upišu keca u đačku knjižicu. Mora da mu se upiše da je ubio svoje drugove. Mora to da piše, da ne prevari nekog drugog da je dobar i da voli drugove“.

Protestuje, traži da se sada ta škola zatvori, jer u njoj ne mogu deca da uče kad su im tu ubijeni drugovi.

Mislila sam da sam prošla najteži deo razgovora i da će sve dalje biti lakše. Nakon dva sata kreće nezaustavljiv jecaj i plač.

"Mama, od tuge me boli svaki organ tela. Ne pričaj mi više o tome, neće mi izaći iz glave do kraja života. Kako ćemo dalje živeti?“

Grlim ga, tešim i obećavam: Ćutaću, živećemo.

Za nekoliko dana upoznaće sa đacima – Karlovce, Radičevića mesto drago.

Neko bi morao da bude bolji, društvo u kojem živimo, roditelji, deca, škola...svi. Samo još da se odlučimo i dogovorimo ko će prvi da počne da bude bolji.

Kako ćemo dalje živeti, dete pita. Probudi se Srbijo, da nam majke ostanu da budu majke, da nam deca ne pamte đačke krvave rastanke!

„I neće nam, suditi po tome kako smo poštovali zapovesti, već po tome da li smo naučili da volimo“, patrijarh Pavle.