Moja borba sa anoreksijom (prvi čin), skupe greške lekara

Relaps anoreksije desio mi sa ulaskom u tridesetu godinu. Kada podvučem crtu, lekari koji nisu znali kako da mi pomognu koštali su me – organa manje, prijatelja, novca, pogrešne farmakoterapije, ali i opasnosti da bolest pređe u hroničnu. Od 12 godine, kada je počela fobija od hrane, prošla sam kroz četiri hospitalizacije i sve oblike poremećaja.

Moj prvi dramatičan pad kilograma, roditelj su smatrali tinejdžerskim buntom i prolaznom fazom. Pet godine kasnije, posle još jednog takvog "hira", kada je težina iz dana u dan padala, shvatili su da sam bolesna. Bili su zgranuti, užasnuti i nemoćni kada su slučajno, dok sam se presvlačila videli mršavo telo koje sam krila ispod slojeva odeće.

Pomoć smo tražili kod izabranog lekara u smederevskoj bolnici, koji je rutinski napisao uput za psihijatra u istoj ustanovi. Psihijatar se tokom razgovora prisećao rečenica iz fakultetskih udžbenika o poremećaju ishrane, čak je i otvorio jedan od njih. Uručio mi je hrpu psiho-testova, uz poruku: „Počni da jedeš, muškarci vole više mesa”. Nastavili smo da lutamo od jednog do drugog lekara...

***

Ne, anoreksija nije „bolest savremenih manekenki”. Reč je o zabludi koja se godinama provlači u medijima. Tačno je da je u pojedinim profesijama, poput baleta, glume ili sporta zastupljenija. Tokom hospitalizacija, većina obolelih koje sam upoznala bile su „devojke iz komšiluka”, uzorni učenici ili ugledni profesori, čak i zdravstveni radnici.

Poremećaji ishrane nisu ni pretežno bolesti holivudskih zvezda, pa ih i ne treba glorifikovati. Nema ničeg glamuroznog u opadanju kose, suve i žute kože, lomljivih noktiju, plavih prstiju, lanuga (paperjaste dlake), iscrpljenosti, plačljivosti, gubitka prijatelja, seksualne želje, interesovanja...

Pogrešno je i izjednačavati mršave osobe sa anoreksijom. Osnova poremećaja ishrane nije neuhranjenost – reč je o simptomu i emocionalnim teškoćama koje neće naprasno nestati sa dobijanjem na težini. Kilograme nije teško vratiti, ali lečenje izmučenog uma je dugotrajna i frustrirajuća borba pacijenta, lekara i porodice.

Besmisao tog zaključka ilustruje ispovest žene sa prekomernom težinom u Njujork tajmsu, koja se godinama bori sa atipičnom anoreksijom, ali i komentarima okoline – ne izgledaš dovoljno mršavo...

***

Prvo moje bolničko lečenje bilo je sa navršenih sedamnaest godina u Klinici za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu u Ulici doktora Subotića. Lekari i osoblje bili su empatični, ali nisu imali znanja o bolesti. Tokom obroka nije bilo nikakve kontrole, iako je za obolele karakteristično da hranu bacaju, kriju po džepovima ili povraćaju. Posle hospitalizacije, ukratko, nastavila sam sa restrikcijom ishrane.

Najstrašnije iskustvo bilo je, ipak, kada sam tokom studija otišla u Studentsku polikliniku. Doktorka, čije ime sam potisnula, posle moje priče u suzama o strahu od hrane i dijetama mirno je konstatovala da je u redu težiti ka mršavosti, kao i da je to izbor na koji imam pravo. To je trenutak kada sam još jednom vraćena na pogrešan put.

Ni drugi državni i privatni doktori kod kojih sam išla puna nade, nisu mnogo pomogli, ali je pravo čudo što nisu ni znali da u Srbiji postoji specijalizovano odeljenje za lečenje. Mnogo je takvih iskustva obolelih devojaka, koje o tome ne žele da pričaju, te u očaju traže pomoć preko Instagrama, u crkvama, manastirima, kod vračeva, magova...

***
U korist anoreksije i bulimije, ide i da su i dalje tabu tema u Srbiji. I moji najbliži su često crveneli zbog pitanja znatiželjnih komšija i rodbine – zašto sam smršala, da li se drogiram ili da li mi je otkriven malignitet...

Zamislite kakva je tišina o ovom problemu vladala pre petnaest godina, bez društvenih mreža, kada sam upala u zamku dijeta. Sećam se jedino emisije Ključ na RTS-u iz 2007. godine u kojoj renomirani stručnjaci prvi put u medijima objašnjavaju kako hrana postaje neprijatelj. Režimi ishrane, dijete i imperativ mršavosti s druge strane, punili su novinske stupce.

Studentska štiva godinama sam zamenjivala „bindžovanjem” američkih emisija i filmova, poput To the Bone (2017), o centrima gde se leči moja muka. U svoja četiri zida priželjkivala sam takvo mesto u našoj zemlji. Emisije o intervencijama doktora Fila (Dr Phil), bile su potvrda da bi moja bolest mogla da me odvede i u smrt.

Preko foruma, sasvim slučajno, saznala sam da u bolnici „Dr Dragiša Mišović” postoji odeljenje i stručna i stroga doktorka koja može da mi pokaže put kako da izađem iz Danteovih krugova. I zaista, ta slučajnost mi je najverovatnije spasila život...