Aleksandar ne može biti Lukašenko

TIHANOVSKA. „Beloruska opozicionarka Svetlana Tihanovskaja potvrdila je da je donela 'tešku odluku' da napusti svoju zemlju gde se vrši represija na protestni pokret posle predsedničkih izbora.“

Ovde se postavlja pitanje adaptacije imena iz beloruskog jezika u srpskom. U ovom slučaju beloruska, a inače i ruska, prezimena na -aja poreklom su pridevi. Međutim, kod nas dobijaju imeničku promenu: Tihanovskaja/Tihanovskaje/Tihanovskaji kao žena/žene/ženi, što naša norma ne dopušta.

Da bi i u srpskom ovo ime moglo imati pridevsku promenu, mora dobiti i naš pridevski lik, što ćemo postići odbacivanjem poslednjeg sloga: Tihanovska/Tihanovske/Tihanovskoj kao dobra/dobre/dobroj.

U nekim slučajevima se dopuštaju ruski, samim tim i beloruski, pridevski nastavci (Krasnoje Selo, Velikije Luki), ali to je ograničeno uglavnom na toponime, radi autentičnosti.

Međutim, duži oblik je dopušten samo u nominativu, pa se takvi toponimi ili ne menjaju po padežima ili u kosim padežima dobijaju srpske pridevske nastavke (Krasnog Sela).

A adaptacija nije nešto novo u srpskom jeziku: poznata balerina nije bila Maja „Pliseckaja“, niti se jedna od glavnih junakinja „Ane Karenjine“ L. N. Tolstoja zvala Kiti „Ščerbackaja“.

Samo Plisecka i Ščerbacka.

LISOVSKI. „Rektor Univerziteta odbrane, general-major dr Goran Radovanović, primio je tročlanu delegaciju Vojne akademije Belorusije, koju je predvodio general-major Viktor Lisovski.“

U originalu ime beloruskog generala glasi Viktor Lisovskiй (Lisovskij). A zašto u srpskom nema „j“ na kraju?

Ponovo je u pitanju ruski i beloruski pridev, koji bi se u srpskom teško menjao po padežima, zato je bilo potrebno izostaviti finalno „j“.

Nekada davno to smo uradili i s prezimenom Dostojevskog (Fёdor Mihaйlovič Dostoevskiй).

S RAHMANOVOM. „Sastanak ambasadora V. Kovačevića sa predsednikom Stalne komisije Saveta Republike Nacionalne skupštine Belorusije za međunarodne poslove i nacionalnu bezbednost, S. K. Rahmanovim.“

U pitanju je Sergej Kimovič Rahmanov, ali ovde nas interesuje instrumental beloruskih a i ruskih prezimena.

U ostalim kosim padežima biće dosledno imenička ne pridevska promena, svako će reći: od Rahmanova (kao npr. od lopova), a ne od Rahmanovog (kao od dobrog).

Zato i instrumental treba da bude po imeničkoj promeni – s Rahmanovom (kao s lopovom), a ne po pridevskoj – s Rahmanovim (kao s dobrim).

ALjAKSANDAR. „Aleksandar Lukašenko je izjavio da se s ruskim predsednikom dogovorio o pružanju pomoći u slučaju da to bude bilo potrebno.“

Do sada je bilo reči o sličnostima ruskog i beloruskog jezika, a sada malo o razlikama…

Ime predsednika Belorusije u originalu je Alяksandr, što se razlikuje od ruskog Aleksandr i ukrajinskog Oleksandr.

Naime, u pitanju je jezička specifičnost beloruskog jezika, tzv akanje: umesto ruskog i ukrajinskog „e“ imamo „ja“.

Zato bi u našim tekstovima Rus trebalo da bude Aleksandar, Ukrajinac Oleksandar, a Belorus Aljaksandar.

Tako bi trebalo da bude, ali ne verujem da će to neko napisati.

VLADZIMIR. „Državni sekretar SAD Majk Pompeo i beloruski ministar Vladimir Makej sastali se u Minsku.“

Bio bi Vladimir da je Rus, ali nije. A u beloruskom postoji pravilo poznato kao dzakanje tj. uvođenje digrame „dz“.

Tako bi Rusa trebalo prenositi kao Vladimira, Ukrajinca kao Volodimira, a Belorusa kao Vladzimira.

Još nešto: ime beloruskog političara u originalu je Uladzіmіr Makeй. Ali, prema mišljenju naših slavista, inicijalno „u“ (Uladzimir) ipak treba zameniti sa „v“ – Vladzimir.

Kod nas će, sasvim sigurno, u sredstvima informisanja ostati Vladimir.

Iz ovih primera se vidi da nam je ruski jezik posrednik u uobličavanju imena sa prostora nekadašnje Carevine Rusije i Sovjetskog Saveza, uključujući slovenske zemlje Ukrajinu i Belorusiju.