Goli otok, istorija (ni)je na prodaju

Nekada jugoslovenski "Alkatraz", sutra možda turistički kompleks. Takva ideja je neprihvatljiva za Fedora Pifata. Kao ruski student i dete slovenačkog železničara, dva puta je bio zatočenik Golog otoka.

"UDBA i vlast Titova je meni pojela pet godina, najlepših pet godina u životu", kaže Fedor.

Nekadašnji logor, u kome su stradali i neki njegovi prijatelji, može, kaže, da bude samo mesto sećanja.

"Da bude dostupno svim ljudima da vide šta se tamo dešavalo. Da se vidi da ono što je pisano o tome, nije izmišljeno, nego stvarno", priča Fedor.

A napisano je o Golom otoku mnogo. Najviše iz ličnog iskustva, iz pera književnika Dragoslava Mihajlovića.

"Mislim da bi jedino bilo dobro da se tu napravi muzej o Golom otoku. Jedan takav užasan logor bio je napravljen u mirnodopsko vreme, da bi valjalo da svima služi za opomenu da se takve stvari ne smeju ponavljati", kaže Mihajlović.

Iako zapuštene zgrade logora, na 4.500 kvadratnih metara, već godinama propadaju, hrvatska udruženja Golootočana pitaju državu: Da li smo spremni da svoju prošlost i žrtve stavimo na javnu rasprodaju?

"Ovo sad tumačimo kao način da se zatre sve tamo na Golom otoku i da se napravi nekakav sadržaj koji ne bi bio doličan pijetetu prema žrtvama", ističe predsednik udruženja "Goli otok - Ante Zemljar" Darko Bavoljak.

I pored negodovanja javnosti, Agencija za upravljanje državnom imovinom pozvala je sve zainteresovane da ideje o budućoj nameni Golog otoka dostave do 15. septembra.

"Ljudi kažu šta imaju za ideju. Ako će nešto biti jako dobra ideja i može se staviti u funkciju, pa zašto mi to ne bi iznajmili i za jednu kunu", pita predsednik Agencije za upravljanje državnom imovinom Mladen Pejnović.

Po pravilu, mesta stradanja se ne privatizuju, podsećaju istoričari. Tako i Goli otok mora ostati podsetnik na jedan surovi period jugoslovenske istorije.

"Ako se izbrišu takva mesta sećanja, onda se briše istorija. Ono što su zatvorenici svojim rukama izgradili od kamena, treba staviti u funkciju tačke sećanja na zločine i torturu komunističkog režima", ističe direktor Instituta za savremenu istoriju Momčilo Pavlović.

U logor na Golom otoku, od 1949. do 1956. godine, poslato je više od 13.000 političkih zatvorenika, najviše srpske nacionalnosti. Zbog navodne odanosti Staljinovom režimu, služili su kaznu bez prava na odbranu i suđenje. Oko 400 njih nije preživelo torturu.