The New Yorker: U slavu Đokovića i Nadala

Želeo bih da bude kao ono finale Vimbldona, rekao mi je prijatelj ulazeći na "Eš" stadion, na finale Otvorenog prvenstva SAD.

To znači: Nadam se da je publika glasna i pomalo sirova. Mislio je na meč između Patrika Raftera i Gorana Ivaniševića iz 2001. godine koji je odložen zbog kiše i koji je igran na "People's Monday" (dan posle druge nedelje na turniru).

Skoro svih 10.000 karata podeljeno je tada po "lutrijskom sistemu" obožavaocima koji su čekali u redu, a koji su pridavali malo pažnje renomeu koji je uživao centralni teren.

Delovalo je obećavajuće, kada je u ponedeljak ispred kioska kod "Eš" stadiona još čekao dvocifren broj ljudi, iako je nacionalna himna već bila odsvirana.

Publika je bila bučnija, pijanija i manje opterećena teniskim protokolom nego bilo koja publika na Otvorenom prvenstvu u poslednje vreme. Činilo se da su se navijači najviše zabavljali nadmetanjem čiji će se urlik poslednji čuti pre nego što Đoković ili Nadal odserviraju, radovali se servis greškama, a usred poena razlivale su se erupcije oduševljenja.

Igrači su se žalili na buku i osvetljenje na stadionu, koje je uključeno ranije nego obično, kao i na odsjaj stakla lože gde su bili Oven Vilson, Alek Boldvin i Ben Stiler.

Oba igrača su sa takvim smetnjama, uglavnom, izlazila na kraj tapkajući loptice. Nadalov rekord tokom meča je bio 22, Đokovićev 27 udaraca o tlo. Na kraju krajeva, igrači nisu imali puno izbora do da serviraju uprkos pomahnitaloj publici, ali su ipak čekali koliko su god mogli. Treći gem u drugom setu trajao je više od 17 minuta. Tokom turnira, Đoković je setove dobijao za dvadesetak minuta, Rodžer Federer je jedan dobio za svega 18.

Nadal se oduvek osećao opuštenije u prijatnom, gotovo "majorkanskom" spokoju Vimbldona ili Rolan Garosa nego u sirovom žagoru koji vlada na "Ešu". On je oličenje reda i discipline: pre svakog meča se istušira hladnom vodom, navuče obe čarape na identičnu visinu i sam namesti "grip" na svih šest reketa koje će poneti na teren.

(Nevezano, ali takođe zabeleženo u Nadalovoj autobiografiji: "Hvatam sebe kako mnogo piškim, nervozno, ponekad pet-šest puta za sat vremena".) On je, svakako, bio uzdrman atmosferom, ali je mnogo strašniju pretnju predstavljao čovek koji se nalazio sa druge strane mreže.

Jedan od aspekata Đokovićeve igre koji nije moguće u potpunosti sagledati posredstvom televizije je način na koji on pokriva teren. Viši i od Federera i od Nadala, on je najbolji atleta u dominantnom triju, sa rasponom ruku, koji od njega, kada izađe na mrežu, načini razgranato drvo akacije sa neverovatno brzim refleksima.

Gađajući Đokovićev forhend i bekhend, ili pokušavajući da ga lobuje, Nadal je bio bespomoćan. Sa osnovne linije nije prošao ništa bolje. Prva dva seta je bilo gotovo teško gledati. Bio je tu vrhunski sportista, drugi na svetu, i čovek koji obično igra na visokom nivou, ali koji je ovde bio prepušten na milost i nemilost protivnika. To je moralo biti obeshrabrujuće.

Publika je želela da se Nadal izbori makar za četvrti set - vimbldonski meč je trajao svih pet - ali je veći deo vremena bila na strani Đokovića. Ovo je bila dramatiča promena u odnosu na meč od pre tri godine, kada ga je publika glasno izviždala jer se blago narogušio na Endija Rodika, koji se, takođe, blago narogušio na njega.

Među navijačima bilo je Srba, ostali su želeli da Đoković osvoji ovaj trofej po prvi put, još više ih je bilo jednostavno očaranih njegovim igrama u 2011. godini, a neki su se potajno nadali da će potpuno zatajiti.

Đoković je pobedio u četiri seta i kući odneo treći grend slem ove sezone, ali ne preterano teatralno. Bacio je reket na stranu i spustio se na kolena, zazuzevši položaj kakvog anđela koje ljudi običavaju da drže na kredencima, što je bio i prvi trenutak od početka meča kada je prestao da se kreće. Oba igrača su, posebno, pomenula 11. septembar i ostali izuzetno pristojni, na način na koji je ova generacija teniskih šampiona odlučila da se ponaša.

Đoković je upravo krunisao verovatno najbolju sezonu koju je neki teniser ikada odigrao i učinio je to, zavisno od toga koga pitate, zahvaljujući obnovljenom samopouzdanju, dijeti bez glutena ili sedenju u posebnoj svemirskoj kapsuli. "Da vam objasnim", rekao je posle meča, "prošle noći nisam jeo ništa što sadrži gluten, večeras će biti dosta glutena i alkohola".

Prisutna publika je, nesumnjivo, bila spremna za proslavu. Grupa od oko stotinu srpskih navijača zauzela je jedno od dva stepeništa kojima se izlazi sa stadiona. Stotine drugih koji su pokušavali da napuste stadion, zaglavili su se u gužvi. Navijači su pevali, nosili srpske zastave i obeležja, jedan je bio dvojezičan, u pokušaju da se pomire sa Nadalovim navijačima - "Vamos Nole". Oni su uzvikivali "Srbija, Srbija" i "Nole, Nole", pre nego što su počeli sledeću pesmu.

Otpevali su više od deset potpuno originalnih pesama. Poslednja je zvučala, otprilike, kao da je izvodi Tom Kruz u baru u filmu "Top gan", sa Novakom Đokovićem kao Keli Mekgilis. Masa navijača se našla pored fontana ispred stadiona "Eš", gde je desetak mladih ljudi skinulo majice i počelo da njima maše, četvoro sredovečnih je nosilo srpske vaterpolo kapice čvrsto zavezane.

"Momci, treba da obučete majce", upozoravao je čuvar koji je prolazio kroz masu. Niko se nije obukao, tako da je čuvar prestao da ih upozorava. "Sjajno... Napred Srbija", rekao je potom nemoćni čuvar.