Crkva i veštačka inteligencija – blagosloveno je, međutim...

Nazovimo ga Veroljub, iako se ne zove stvarno tako. Reč je o čoveku koji je duboko u veri. Redovno posti, liturgiju nedeljom ne propušta i pričest mu je vrlo važna. Redovno se ispoveda i savetuje sa svojim sveštenikom. 

Ipak, Veroljub dobija posao na naftnoj platformi usred morske nedođije. Crkva mu neće biti blizu, pa tako dugo neće moći da se pričesti, ni ispovedi, međutim... jednom prilikom kada nije bio na liturgiji tokom velikog praznika, znao je da na televiziji može da prati prenos i godilo mu je da bar na taj način bude prisutan.

Veroljub je savremen čovek, domete tehnologije dobro poznaje. Zanimljive su mu mogućnosti virtuelne realnosti i veštačke inteligencije. Načuo je savete koji se daju u prilici kada čovek nije blizu crkve. Recimo, da će potreba za blizinom crkvene duhovnosti, a nemogućnost fizičkog prisustva dovesti do snažnijeg doživljaja narednim prisustvom. Ali Veroljub se pita može li da bude blizak veri koristeći se tehnološkim inovacijama.

Različiti su pristupi među sveštenicima u Srpskoj pravoslavnoj crkvi u istraživanju teme pravoslavlja i tehnoloških inovacija.

Na primer, “Digitalni rubikon”, knjiga protojereja dr Olivera Subotića bavi se uticajem veštačke inteligencije na savremeni svet, a kroz uvid parohijskog sveštenika i stručnjaka za informacione tehnologije.

Sveštenik Nenad Ilić piše futuristički roman “I-SKY” baveći se virtuelnom realnošću kroz beletristiku. Piše o životu van realnosti fizičkog sveta, a koji stvara svet bez straha od smrti u utopijsko-distopijskom univerzumu.

Doktorand Bogoslovskog fakulteta, na temu “Virtualni svet, kao izazov savremenoj pravoslavnoj antropologiji”, jerej Stefan Jovanović uviđa potencijal alata koje nova tehnologija pruža, ali izržava oprez u radu sa tehnologijom da, kako kaže, ne bismo izgubili punoću života.

(Ne)moguća praktična primena u pravoslavlju

Potrebno je otkriti gde može da pomogne veštačka inteligencija, kaže za RTS sveštenik Stefan Jovanović, jerej mlađe generacije Srpske pravoslavne crkve.

"Posmatramo sve tehnologije, pa i ono što bi u virtuelnoj realnosti moglo da se prihvati”, objašnjava otac Stefan.

Teoretski, neka vrsta OpenAI-a bi mogla da, u svakodnevnim poslovima crkve, bude korisna, ali najveći problem je sugestivnost koja je deo rada sa veštačkom inteligencijom, navodi sveštenik. 

“Kada ne bi bila toliko sugestivna, apsolutno bi mogla da koristi crkvi za logistiku. To jeste neka primena", zaključuje.

Podseća da ne treba zaboraviti na činjenicu da se ne radi o prirodnoj inteligenciji, već o kodu koji je neko stvorio, a koji može da "uči" i fukcioniše poput sinapse u čovekovom mozgu.

Razgovor sa jednim od OpenAI servisa doveo nas je do sličnih izjava koje je otac Stefan Jovanović naveo u razgovoru za RTS – može se reći da su saglasni o mogućnostima i ograničenjima prilikom upotrebe veštačke inteligencije kao alata u pravoslavlju.

Granice tehnologije

Otac Stefan navodi da su duhovni saveti najčešći razlog zbog kog se ljudi obraćaju crkvi. Kaže da takve odgovore veštačka inteligencija ne može da pruži.

Za duhovne razgovore neophodan je susret dve ličnosti, zato što su taj susret i sam razgovor već podignuti na drugi nivo, smatra sagovornik RTS-a.

“Kada bi to bila papirološka stvar, pa neko traži krštenicu, neko traži venčani list iz crkve ili tako nešto, i onda da mu pomogne neki četbot koji bi radio. Uslovno, to ne bi trebalo da bude problem, on samo olakšava posao. Tako ne bi bio potreban jedan čovek koji bi bio zadužen da radi, nego bi to mogao da radi taj četbot”, objašnjava doktorand Bogoslovskog fakulteta.

Otac Stefan se osvrnuo na kompaniju "Neuralink“ Ilona Maska koja je nedavno, kako se navodi – uspešno, prvi put, ugradila čoveku jedan od svojih bežičnih čipova, a sa ciljem da pomogne ljudima sa složenim neurološkim stanjima.

Objašnjava da su mogućnosti koje tehnologija pruža razlog za veću opreznost, regulative i da je važno da ljudi koji razvijaju tehnologiju budu od poverenja.

“Sve što je na korist čoveku, poštuje njegovu slobodu, čast i dostajanstvo – blagosloveno je”, objašnjava otac Stefan domete gde veštačka inteligencija može da se iskoristi.  

Pričešće u virtuelnoj realnosti

Pričešće je vrhunac zajednice sa Gospodom u hrišćanstvu, a kako da se pričesti osoba koja prati prenos liturgije, pita se otac Stefan u razgovoru za Sajt RTS-a.

"Dolazimo do pitanja šta pričešće znači. Pričestiti se nečemu – kome se pričešćuješ? Pričešćuješ se Hristu. A kako? Uzimaš telo i krv, dakle materiju", objašnjava da nije moguće uzeti telo i krv ako čovek nije materijalno prisutan.

Ipak, navodi da u pojedinim situacijama, poput molitve, može biti blagotvorno čak i prisustvo putem prenosa uživo.

“Ukoliko čovek nije u mogućnosti da prisustvuje liturgiji zbog bolesti ili zato što se nalazi na naftnoj platformi usred mora, onda je bolje da prisustvuje molitvi tokom liturgije jednim klikom na telefonu ili televizoru, nego nikako”, kaže otac Stefan.

Objašnjava da to ne može da bude suštinsko prisustvo, jer ne čini punoću duhovnog života za koji je potrebno da se fizički nalazimo u crkvi.

Treba napomenuti da crkvena praksa jeste i odlazak sveštenog lica kod čoveka koji iziskuje takvu potrebu. 

Pogrešan je stav – “Svest je ono što sam ja, a moje telo je samo dodatak”, jasan je otac Stefan.

Navodi da je to pogrešno, zato što je čovek integralno biće – duh, duša i telo, sva druga objašnjenja bi bila redukovanje čoveka.

“Nismo samo duhovna bića. I Hristos se ovaplotio u telu, Hristos je vaskrsao u telu. Ako nam telo nije potrebno, zašto čekamo vaskrsenje? Zato prilikom pričešća mi jedemo i pijemo Hrista”, objašnjava otac Stefan.

Ispovest u virtuelnoj realnosti

Ni ispovest ne može da se obavi putem interneta već treba da bude događaj i doživljaj, kaže otac Stefan.

“Baš u nekom nedostatku prisustva, vremena, i tako dalje. Bolje je i ovako se čuti i popričati, nego nikako ne popričati sa duhovnikom”, dodaje da kada dođe trenutak da čovek zaista hoće u potpunosti da ode da se ispovedi – "to zaista bude konkretno susretanje".

Izričit je da potpuna i celovita ispovest putem virtuelne realnosti nije moguća.

"Virtuelnoj realnosti fali mogućnost da i telesno prisustvuješ. Ali, čak i da naprave mogućnost da kroz senzore mi osetimo kao da smo prisutni, to i dalje nije to – jer nismo stvarno prisutni", striktan je sveštenik.

Otac Stefan objašnjava da osećaj da smo fizički prisutni i činjenica da jesmo fizički prisutni – nisu ista stvar.