Pravo na sutra – Raseljeni u Kruševcu

U Velike Krupce, selo udaljeno šesnaest kilometara od Kruševca, iz Slovinja kod Lipljana došla je raseljena porodica Milkić sa četvoro dece.

U Slovinju su, kažu, sve srpske kuće srušene. Zbog nebezbedne situacije ne usuđuju se ni da obiđu imanja čiji su vlasnici.

Najmlađi sin Miloš imao je samo 4 godine kada su izbegli, ali želi da se očevo imanje u Slovinju sačuva.

Svi rade kako bi se sačuvalo novo domaćinstvo koje su mukotrpno stekli. Posle više od dvadeset godina teškog života počelo je da popušta zdravlje a mladi koji su stasali nemaju siguran posao. 

A u Bukovici kod Kuševca živi Dejan Cvejić iz Velikog Alaša kod Lipljana. Među četrnaest žetelaca, svirepo ubijenih u Starom Gracku, bio je i njegov otac Ljubiša Cvejić. Za preostale Cvejiće više nije bilo opstanka, morali su da se sklone kako bi sačuvali živote. Ostala je srušena kuća i više od osam hektara zemlje, koju nisu prodali.

Dejan sa suprugom i tri ćerke danas živi u tom kruševačkom selu. Oboje su nezaposleni, i za život se snalaze kako umeju. Bore se da im deca završe školu i da ih izvedu na pravi put, ali to iziskuje dosta novca koji je u maloj sredini teško steći. Problem je i to što nema autobuskih linija do same Bukovice pa učenici, po povratku iz Kruševca, svakodnevno pešače po osam kilometara. Kada bi imao potrebne poljoprivredne mašine mogao bi, kaže, da radi više.

Nadomak Kruševca živi porodica Milić iz Prekovca, kod Novog Brda. Goran sa suprugom Slavicom i četvoricom sinova živi u staroj kući napravljenoj od blata, ali u njoj kaže imaju mir i slobodu. U Prekovcu imaju zemlju i kuću koju obilaze. Nemaju nameru da prodaju imovinu koju su decenijama sticali njihovi roditelji.

Najvažnije im je da je porodica na okupu, a za sve drugo – kako bude.

U njihovoj blizini žive i Jevtići iz Kosovske Kamenice. Ni oni ne žele da prodaju porodično imanje i 11 hektara obradive zemlje u selu Bušince.

U junu 1999. iz Prizrena su morali da odu i Stojkovići. Bogdan Stojković je najstariji među njima i odlučio je da ostane. Smatrao je da nema razloga da ide iz svog doma jer nikome nije učinio ništa loše. Ostao je i od tada mu se gubi svaki trag.  Posle svega morali su da nastave dalje, radi svoje dece. Borba za preživljavanje traje i danas, kaže Jovica koji sa suprugom živi od dva dodatka od po osam hiljada dinara.

Iako imaju imovinu, na svoja imanja ne mogu da se vrate. Pravo na privatnu imovinu građana raseljenih sa Kosova i Metohije postalo je mrtvo slovo na papiru i mnogi su na ivici egzistencije.  Jedina im je uteha, kažu, što mnogi nisu otuđili zemlju na koju će, pre ili kasnije, pravo polagati njihovi sinovi.

Tome se nada i Ljiljana Đorđević – Vilija, koja je iz Kosovske Mitrovice. Ljubav prema zavičaju iskazuje pesmama koje piše i izvodi. 

Crveni krst i Komesarijat za izbeglice i raseljena lica godinama im pomažu, ali mnoge potrebe, ishranu, školovanje dece, kao i pristigle račune za struju raseljeni moraju sami da plate, iako nemaju  sigurne  prihode. Uglavnom su bez zaposlenja, a radom u nadnici teško mogu da pokriju i osnovne troškove – dugove za struju nikako. 

Autor: Svetlana Vukmirović

Snimatelj: Goran Koprivica

Tonski snimatelj: Miroslav Radišić

Rasveta i vozač: Dalibor Milutinović

Montaža: Milan Krsteski