Kad sportisti flertuju sa fašizmom

Politiku nulte tolerancije prema uvredama na nacionalnoj i rasnoj osnovi, kao i svaku promociju fašizma, FIFA je konačno demonstrirala na primeru Josipa Šimunića. Neformalno objavljen rat ovoj devijantnoj pojavi u sportu objavljen je kažnjavanjem hrvatskog fudbalera sa deset mečeva suspenzije zbog ustaškog pokliča na sred Maksimira.

Kazna FIFA naišla je na opštu podršku javnosti, medija i fudbalskih poklonika u vropi i svetu, osim naravno u Hrvatskoj gde su fudbalski savez te zemlje, kao i sam akter događaja Josip Šimunić, već najavili žalbu.

Ovo je verovatno i najveća kazna u istoriji fudbala jedan ovakav ispad. Sam Nogometni savez Hrvatske propustio je šansu da oštrom kaznom sankcioniše ponašanje svog fudbalera. Sam Šimunić je propustio priliku da se izvini za glupost pravdajući ustaški poklič izlivom ljubavi prema otadžbini. U tom slučaju, pravednu kaznu na kraju je morala da razreže FIFA.

Ako su izlivi nacionalizma, uvreda na rasnoj, verskoj, nacionalnoj i svakoj drugoj osnovi, na tribinama sve učestaliji, to ne znači da igrači na terenu treba da krenu istim putem. Na žalost, ispad Šimunića nije jedini u fudbalu i sportu uopšte.

Da su UEFA, FIFA ili makar Fudbalski savez Italije znali adekvatno da kazne Paola di Kanija, koji je, dok je nastupao za Lacio, na mečevima protiv Rome i kasnije Livorna navijače Lacija odpozdravljao uzdignutom rukom, možda danas ne bismo došli do slučaja Šimunić.

Paolo di Kanio je jedan od retkih, ako ne i jedini, sportista koji se javno izjasnio kao fašista. Kako je sloboda mišljenja, govora i svega ostalog zagarantovana, niko ne spori Di Kaniju da podržava i simpatiše bilo koju ideologiju. Problem je međutim kada se privrženost jednoj takvoj ideologiji demonstrira na terenu, naočigled celog sveta.

Di Kanio je igrač koga vole domaći navijači, mrze protivnici, na terenu je borben, žustar i temperamentan. Uz svo poštovanje njegovih fudbalskih kvaliteta i karaktera, čak ni on sebi nije smeo da da za pravo da publiku pozdravi fašističkim (ili kako je rekao starim rimskim) pozdravom. Prvi put, na meču protiv Rome Di Kaniju je oprošteno ovo koketiranje sa fašizmom. Kada je to uradio i pred navijačima Livorna 2004. godine, koji su tradicionalno levo orijentisani, morao je da reaguje čak i Fudbalski savez Italije. Kazna za Di Kanija više je ličila na packu nego na ozbiljnu sankciju za ozbiljan prekršaj. Italijanski fudbaler je kažnjen sa jednom utakmicom suspenzije i 7.000 evra. Predsednik FIFA Sep Blater je tada rekao da ne bi bilo loše da se Di Kaniju izrekne doživotna zabrana bavljenja fudbalom, ali ta pretnja ostala je samo na rečima.

Di Kanio je čvrsto držao svoj stav i mnogo godina nakon incidenta, samo što je tada konačno javno priznao da je fašista, ali ne i rasista (kako je objasnio).

„Uvek ću pozdravljati tako jer mi to daje osećaj pripadnosti mojim ljudima... Pozdravio sam svoje ljude na način koji mi daje osećaj pripadnosti grupi koja ceni prave vrednosti protiv standardizacije koje nam društvo danas nameće", rekao je Di Kanio posle meča.

Di Kanio je više puta javno iskazao divljenje prema fašističkom vođi Benitu Musoloniju za koga smatra da je neshvaćen političar. Na svojim leđima bivši italijanski fudbaler, danas trener, ima istetoviranu sliku orla sa slikom Musolinija u podnožju. Takođe, 2010. godine Di Kanio je prisustvovao sahrani Paola Sinjorelija, italijanskog političara, deklarisanog fašiste. Sinjoreli se dovodio u vezu sa terirističkim napadom u Bolonji u 1980. godine u kojem su poginule 85 osobe. Napad je izvela neonacistička grupa Nuclei Armati Rivoluzionari.

Di Kanio je za fašističke pozdrave na terenu i javnim deklarisanjem kao fašiste izbegao oštrije kazne fudbalskih institucija. Ipak, temperamentni Italijan i danas plaća danak gresima iz prošlosti.

Kada je započeo menadžersku karijeru u Svindon Taunu 2011. godine, sindikat GMB je prekinuo sponzorstvo klubu u znak negodovanja što je uprava priznatog fašistu stavila na mesto trnera. Klub je ostao uskraćen za 4.000 funti po sezoni što je mala, ali simbolična kazna.

Ni njegovo preuzimanje Sanderlenda u martu 2013. godine nije prošlo bez posledica. Tadašnji potpredsednik kluba Dejvid Miliband, laburista i bivši ministar spoljnih poslova Velike Britanije, po dolasku Di Kanija napustio je klub. Italijan je nekoliko nedelja po preuzimanju kluba već nudio ostavku upravi Sanderlenda zbog strašnog medijskog pritiska koji je vršen na njega.

Taj pritisak dao je rezultate jer se sam Di Kanio se u poslednje vreme sve više „posipa pepelom", dajući sve manje značaja svojim političkim stavovima.

„Osećam se da ne treba da se neprestano pravdam ljudima koji ovo ne razumeju... Ja nisam političar i ne dovodim sebe u vezu sa bilo kojom organizacijom. Nisam rasista i ne podržavam ideologiju fašizma. Poštujem svakoga. Ja sam čovek fudbala i zajedno sa porodicom, samo mi je to bitno", izjavio je nedavno Di Kanio, ograđujući se od ranijih pro-fašističkih izjava.

Danas je Di Kanio, prema sopstvenim rečima, apolitičan i neshvaćen čovek koji vešto izbegava svaku priču o političkim stavovima, naglašavajući da mu je fudbal na prvom mestu. Ono što su fudbalske inistitucije propustile da kazne, sankcionisala je sama javnost. Gde god dalje bude radio Di Kanio će morati iznova da se pravda samog sebe.

Grci su u skorije vreme imali dva ekstremna slučaja u kojima su pojedini sportisti, izjavama ili akcijama pokazali naklonost prema fašizmu. Mnogi to povezuju sa usponom desničarske stranke Zlatna zora koja ima sve više simpatija u svim sverama društva, uključujući sport.

Veliki skandal je izbio na Olimpijskim igrama 2012. godine u Lonodnu nakon što je grčka atletičarka Vula Papahristu na Tviteru ostavila poruku kojim je uvredila emigrante iz Afrike. Vula je napisala: „Sa tako mnogo Afrikanaca u Grčkoj... Barem će komarci sa Zapadnog Nila jesti domaću hranu".

Nakon kratkog pritiska javnosti, Vula Papahristu je izbačena iz grčkog olimpijskog tim neposredno pred početak takmičenja u troskoku. Naravno Papahristu, koja je navodno simpatizerka Zlatne zore, rekla je da nije imala nameru da uvredi bilo koga (zvuči poznato), ali Olimpijske igre u Londonu za talentovanu Grkinju bile su gotove pre nego što su počele.

U slučaju mladog fudbalera Giorgosa Katidisa Grci nisu čekali pritisak ili prekor javnosti, već su munjevito i odlučno reagovali. U martu ove godine 20-godišnji Katidis, koji je tada igrao za AEK, na meču protiv Verie pobednički gol je proslavio podigavši ruku oponašajući nacistički pozdrav.

Javnost je bila zgrožena potezom mladog fudbalera za koga se smatralo da će biti predvodnik reprezentacije. Fudbalski savez Grčke momentalno je doživotno suspendovao Katidisa iz reprezentacije i kaznio ga sa 50.000 evra. AEK je suspendovao fudbalera do kraja sezone.

Katidis je više puta pokušao da opravda svoj potez, pa je tako prvo rekao da nije pokazao nacistički pozdrav, već da je pozdravljao prijatelja na tribini, a kasnije je objašnjavao da nije ni znao šta taj pozdrav znači. U pokajničkoj izjavi Katidis je rekao da je njegovo ponašanje bilo neprihvatljivo.

„Osećam se grozno zbog onih koje sam uvredio mojim glupim potezom. Želim da naglasim da nisam fašista, neonacista ili rasista. Imam polubrata iz Portorika, dok je moja porodica ranije već iskusila najteži rasizam... Činjenica da nisam znao šta činim nije izgovor", rekao je mladi fudbaler koji je reprezentativnu karijeru završio u 20. godini.

Kada je u pitanju Ostrvo, Britanci su veoma osetljivi po pitanju uvreda na rasnoj, nacionalnoj, verskoj i svakoj drugoj osnovi. Fudbalske institucije i sudovi ekspresno kažnjavaju navijače, ali i pored borbe ima dosta rasizma na tribinama engleskih stadiona.

Kada su igrači u pitanju, na najmanju sumnju da je neko uvređen po bilo kojoj osnovi, Fudbalski savez Engleske razrezuje oštre kazne. Slučajevi Luisa Suareza i Džona Terija koji su prošle sezone oštro kažnjeni zbog nepromišljenih reči upućenih protivničkim igračima demonstrirale su efikasnost engleskih institucija da se nose sa rasizmom u sportu.

Tako je napadač Liverpula Luis Suarez kažnjen sa osam mečeva suspenzije kada je na meču protiv Mančester Junajteda na rasnoj osnovi uvredio Patrisa Evru. Urugvajac je zbog jedne nepromišljene reči, od medija i fudbalskih radnika, razapet na stub srama.

Zbog slične stvari kažnjen je i kapiten Čelsija Džon Teri koji je na meču protiv Kvins park rendžersa prošle godine na rasnoj osnovi uvredio Antona Ferdinanda. Teri je suspendovan četiri utakmice a morao je da plati i 220.000 funti kaznu.

Na žalost ni evropska košarka nije imuna na gluposti koje prave igrači. Litvanski reprezentativac Krištof Lavrinovič, pre polaska na Evropsko prvenstvo u Sloveniju u septembru ove godine, na belom znaku „najki" na rancu, nacrtao je kukasti krst (svastiku).

Litvanci su odmah reagovali, upozorili su igrača na glupost koju je počinio. Lavrinovič se kasnije izvinjavao za ovaj nepromišljen potez, dodajući, što je već uobičajeno, da nije neonacista i da ne podržava tu ideologiju.

Na kraju, svi sportisti koji su ikada imali fašističke i rasističke ispade, bilo da su poklonici ideologije ili su te stvari uradili nepromišljeno, trpeli su sankciju. Neke su sankcionisale sportske i pravne institucije, druge je anatemisala sama javnost i navijači. Ako je pre Šimunića bilo propusta da se oštrije kažnjavaju ove pojave, nakon kazne hrvatskom reprezentativcu, javno podržavanje fašizma kod sportista moglo bi da postane prošlost.