Било је потребно готово годину дана, али је Ђоковић успео да дође до великог јубилеја, који су до сада остварили само Роџер Федерер и Џими Конерс.
Као и током већег дела каријере, до њега је стигао изузетном менталном снагом и жилавошћу, које нису попустиле ни у позним играчким годинама. Меч је трајао три сата и пет минута.
Видело се од самог почетка да ће Хуркач бити неугодан ривал, иако никада у каријери, а играли су седам пута, није успео да надигра српског тенисера. Сервис га је одлично служио, што је уз врхунску кретњу било довољно да спаси две брејк лопте у првом сету и доведе Ђоковића до прага тај-брејка.
Тада је шести тенисер света први пут попустио и дуплом грешком поклонио ривалу први сет, који је трајао скоро сат времена.
Други је био још дужи, а Ђоковић је поново пропустио прилику да одузме сервис ривалу, после чега је Хуркач опет тргао и подигао сервис на виши ниво, не дозвољавајући ривалу да се приближи. Ушло се у тај-брејк, а тамо је Ђоковић показао класу.
Све што Синер није дозвољавао до тада, поделио је шаком и капом у тај-брејку, те је најбољи српски тенисер успео да изједначи.
Није пак почело добро у одлучујућем сету, с обзиром на то да је Хуркач одмах направио брејк, који је љубоморно чувао у наредна два сервис гема. Показао је тада Ђоковић због чега крај свог имена сада има сто титула и одузео сервис ривалу, пребацивши моментум на своју страну.
Победник је стога одлучен у новом тај-брејку. Хуркач из непознатих разлога није личио на тенисера који је мучио Ђоковића у претходних 12 гемова. Сервис је напрасно стао, а у разменама Пољак једноставно није имао шансе.
Било је сигурно вреднијих титула у Ђоковићевој каријери, али овај, први у Женеви, ће сигурно посебно памтити. Жетву трофеја започео је сада давне 2006. године у холандском Амерсфорту. Ово је био стоти пут да ужива у плодовима напорног рада, а нема разлога да то не уради још макар још неки пут.
Следи Ролан Гарос.
Коментари