"Radnički" iz Madrida danas puni 123 godine – zašto ih zovu "jorgandžije"

Jedini način da opstane u novom fudbalskom poretku koji se formirao u posleratnoj Španiji bio je da se okrene vladajućoj strukturi.

U tom trenutku dolazi do spajanja sa vojnim klubom Avijasion nasional, čime nastaje Atletik avijasion de Madrid.

Avijasion nasional 1937. godine osnovala su trojica oficira španskog ratnog vazduhoplovstva, a novi projekat je imao snažnu institucionalnu podršku u novoj državnoj strukturi.

Iako je novom klubu bilo obećano mesto u Prvoj ligi u posleratnoj sezoni 1939/40, španska fudbalska federacija je tu odluku promenila, pa je bilo neophodno da se za ulazak u elitni rang izbore na terenu.

U odlučujućem meču u Valensiji 1939. godine, Atletik avijasion savladao je Osasunu i time obezbedio povratak u prvu ligu.

Novi klub se ubrzo stabilizovao i rezultatski napredovao, a pod vođstvom Rikarda Zamore postao je jedna od vodećih ekipa u Španiji.

Sa potpunom stabilizacijom 1947. godine, tim odlučuje da odbaci "Avijasion“ iz imena i uzme naziv koji ima i danas – Atletiko Madrid.

Elita i Real, radnička klasa i Atletiko

Za Franka je sport sve više postajao sredstvo šire državne politike i simboličke propagande jedinstva i snage novog poretka.

U tom kontekstu, fudbal je postepeno izlazio iz okvira igre i postajao odraz društva i odnosa moći, u kojem rezultat na terenu nije bio samo sportski ishod, već i poruka o poretku koji stoji iza njega.

Kako je vreme prolazilo, Real se u javnom doživljaju sve više vezivao za institucije, državni establišment i slojeve bliske političkom i ekonomskom centru moći.

Ta veza nije uvek bila direktno formalizovana, ali je u kolektivnoj percepciji stvarala sliku kluba koji prirodno pripada strukturi vlasti.

U toj percepciji, "kraljevski klub“, koji je pobeđivao i osvajao titule, bio je simbol reda, kontinuiteta i identiteta koji je režim nastojao da projektuje, ali i simbol stabilnosti u vremenu kada je Španija pokušavala da prikazuje moderni narativ.

S druge strane, iako je u jednom trenutku imao snažnu potporu u vojsci, Atletiko Madrid je u kolektivnoj svesti kroz decenije postepeno počeo da dobija drugačiju ulogu – ulogu "narodnog“ kluba, i svih onih koji su u njemu prepoznavali ideju otpora, inata i pripadnosti "običnom čoveku“.

Taj status nije nastao kao marketinška konstrukcija već kao splet društvenih okolnosti, načina na koji se klub doživljavao u odnosu na centar grada, njegove strukture i simbole.

Rastegnut između percepcije elitnog Reala i simbolike katalonskog otpora koju je nosila Barselona, Atletiko je vremenom u javnom doživljaju postao sinonim za one koji se nisu uklapali ni u jedan od ta dva velika simbolička pola španskog fudbala.

Ove uloge više govore o načinu na koji se fudbal tumačio nego o strogoj istorijskoj realnosti u Frankovoj Španiji, gde su odnosi moći bili složeniji i manje jednodimenzionalni nego što ih naknadna romantizovana interpretacija često prikazuje.

"Madrilenjo" i zlatni dani

Upravo zbog ovoga je "Madrilenjo“ (madridski derbi Atletika i Reala) vremenom postao odraz dva različita sveta u istom gradu.

Jednog rezervisanog za političku i građansku elitu, ali i za institucionalni kontinuitet koji je iz njega proizlazio, i drugog ukorenjenog u ulici, radničkom duhu i osećaju otpora prema favorizovanim strukturama, ali i prema ideji da je pripadnost unapred određena.

Ovaj narativ se odrazio i na samu ekipu, pa period od pedesetih do sedamdesetih godina navijači Atletika nazivaju „zlatnim dobom“.

Klub je tada osvojio dve titule prvaka Španije, 1950. i 1951. godine, kao i četiri titule u modernoj La Ligi – 1966, 1970, 1973. i 1977. godine, uprkos dominaciji Real Madrida, koja je u tom periodu oblikovala evropski fudbalski vrh.

Pod upravom Vinsentea Kalderona, „jorgandžije“ dolaze do tri Kupa kralja (1960, 1961. i 1965) i Kupa pobednika kupova 1962. godine, što je njihov prvi veliki evropski trofej i trenutak u kojem klub izlazi iz regionalnog okvira i ulazi u evropsku svest.

U finalu Kupa evropskih šampiona 1974. godine, Atletiko gubi od Bajerna iz Minhena 4:0, nakon što je prvi meč završen nerešeno – 1:1, posle velike drame koja je dodatno učvrstila njegov status „večitog izazivača“.

Kada je Franko preminuo 1975. godine, Španija je ušla u period demokratske tranzicije, što je postepeno promenilo kontekst rivalstva dva kluba i poziciju u kojoj se Atletiko nalazi, ali nije izbrisalo simboličke slojeve koji su se decenijama taložili oko njih.

U novim društvenim okolnostima, fudbal se odvojio od direktne političke simbolike koju je nosio u prethodnim decenijama, ali je zadržao svoju sposobnost da odražava društvene razlike u novim, suptilnijim oblicima.

Period tranzicije i Antićeva titula

Od 1975. godine do danas, Real i Barselona dominirali su španskim i evropskim fudbalom, smenjujući se u osvajanju domaćih i evropskih trofeja, uz ogromnu finansijsku i organizacionu moć.

U takvom odnosu snaga, Atletiko je ostao klub koji je, uprkos znatno manjem budžetu i ograničenim uslovima, uspevao da povremeno remeti rivale.

Kroz različite periode, crveno-beli su osvajali titule, ostajali konkurentni, borili se protiv najvećih rivala, ali i ispadali iz lige. Najbolji dokaz toga bile su devedesete. 

Atletiko je uspevao da osvaja Kup, ali nije mogao da dođe do ligaške titule. Suša je trajala skoro dve decenije, a onda je 1996. godine, predvođen Radomirom Antićem, osvojio duplu krunu.

Gol za osvajanje Kupa kralja protiv Barselone postigao je srpski fudbaler Milinko Pantić.

Činilo se da sledi novo zlatno doba, ali samo tri godine kasnije, posle niza skandala u vezi sa predsednikom Hesusom Gilom, klub ispada u Segundu.

I u najtežim danima za Atletiko, navijači ostaju uz ekipu uz krilaticu: "nunca dejamos de creer“ – nikad ne prestajemo da verujemo.

Dok se izrekom "el sufrimiento es parte de nuestra historia“ – patnja je deo naše istorije – učvršćuje mentalitet koji je postao simbol kluba.

Početkom dvehiljaditih, tim je bio u tranzicionom periodu, bez titula i bez jasnog pravca. Uspon Fernanda Toresa i njegov odlazak 2006. godine doneli su finansijsku stabilnost, a dolazak Dijega Simeonea vratio je klubu titule i evropsku snagu.

Posle tri osvojene Lige Evrope i dva poraza u finalima Lige šampiona, Atletiko je ponovo nadomak najvećeg evropskog trofeja.