Radost otkrića

Dejan Tomić: Srbi i evropski kompozitori, RTS i Muzej Vojvodine, Beograd, 2019.

Stvaralačko-istraživačka strast Dejana Tomića ni posle dvadesetak objavljenih knjiga ne jenjava. Naprotiv! Najnovije izdanje Srbi i evropski kompozitori na svakoj stranici vrvi interesantnim i čak i za stručnjake novim podacima. Oni koji se nisu bavili ovakvom vrstom rada ne znaju koliko je „mravljeg truda" potrebno da se dođe samo do nagoveštaja koji je kompozitor (ili muzičar uopšte) u okviru svoje delatnosti deo rada vezao i za Srbiju i našu narodnu treadiciju; ali oni ne znaju ni kolika je „radost otkrića" kada se nađe da je neko „tamo daleko", neko „iz belog sveta" obratio pažnju na „malu zemlju - slamku među vihorove", zastao kod nekog kola ili grada ili lirsko-epske balade i to pretočio u svoje note. Tako je Dejan Tomić otkrio da su stranci napisali čak dve opere u vezi sa Beogradom: Konstantin Julijus Beker, nemački kompozitor, pedagog, teoretičar i kritičar, koji je pisao i udžbenike i muzičke romane, napisao je i operu Osvajanje Beograda koja je premijerno izvedena u Lajpcigu 21. maja 1848 (revolucionarne) godine. Mocartoiv učenik, Stiven Storoče, koji je po ocu Italijan, a po majci Englez, čija je sestra bila čuvena operska pevačica Nensi Storoče (koja je pevala glavnu ulogu na premijeri Figarove ženidbe, a u koju je Mocart bio zaljubljen), napisao je dvadesetak muzičko-scenskih dela, a među njima i komičnu operu Opsada Beograda sa govorenim dijalozima koja je bila popularna čak i u Americi. Kod nas je izvedena samo koncertno u Sava centru decembra 1989. godine.

I sama sam se uverila u istinitost reči drage mi profesorke Stane Đurić Klajn koje navodi i Dejan Tomić na 26 strani svoje nove knjige:

„Svet je pun lopova. Mi muzikolozi provodimo dane i godine tražeći po arhivama, ponekad smrzavajući se, čitavog života gutajući prašinu, a kada naša otkrića objavimo - pojave se nesavesne kolege koje to koriste u svojim tekstovima čak ni ne citirajući nas. Morate naći sistem da se od toga odbranite".

Ne verujem da će Dejan Tomić naći taj sistem. niti da će za njim posebno tragati, ali sam sigurna da on prevashodno svojim knjigama zadovoljava sopstvenu naučničku i strasnu glad za otkrićima naših korena. Uradio je on sam više nego desetine timova muzikologa i etnomuzikologa koji se pred njegovim opusom mogu zastideti. a i zadiviti, svakako! Ima Dejan Tomić i onih koji mu zavide jer, kako je konstantovao Jovan Dučić - „Zavist je osobina ubogih" - a siromašnih duhom pun je svet. S pravom je mudri Dušan Radović zaključio: „Niko vam ne zavidi na sposobnostima, već na uspesima. Dok radite smatraju vas ludim, a kad nešto postignete, srećnim".

Duboko verujem da je Dejan Tomić srećan i nezavidan čovek. Jer, kako je govorila moja duhovna prijateljica Nada Marinković - „Oni koji se zasukanih rukava takmiče u prestizanju, nemaju potrebe da zavide". Verujem, takođe, da on, kao i Dizni „zvižduće dok radi" i da je našao, kao i Šeli, „najlepšu stvar na svetu - rad udružen sa ljubvavlju".

Posebnu dragocenost knjige predstavlja bogata foto dokumentacija kojom se potvrđuje istinitost pisanih tvrdnji.

Izvor: Savremenik, br. 291/2/3
autor: Gordana Krajačić