Susret koji se ne zaboravlja - sećanje na Sretena Božića

"Na vest o smrti australijskog pisca B. Vongara – Sretena Božića, rođenog u jednom selu u okolini Aranđelovca, provedoh čitavu noć kopajući po sopstvenoj arhivi tražeći dokumentaciju iz tog perioda.

Naime, u nekom periodu svog života od 1984-2001. godine bila sam akreditovani novinar Ilustrovane politike. U početku sam pisala o svom sinu Branku i našoj borbi za njegov život, primenjujući sve vrste alternativnog lečenja. Dobijala sam pisma od čitalaca iz celog sveta. Najupornija je bila čitateljka iz Melburna, Radovinka Zgrđa, koja mi je stalno pisala i slala tekstove iz tamošnjih novina, o tome kako Aboridžini operišu bez krvi i leče najteža oboljenja u toku samo jedne noći. Ali, na moju žalost, moj sin Branko imao je tumor na mozgu, bilo bi to dugo putovanje, a o novcu da ne govorim. Takva avantura nije dolazila u obzir.

Radovinka Zgrđa je nastavila da mi piše, bila je uporna... Tek kada je moj sin napustio ovaj svet u meni se rodila griža savesti da nisam sve učinila, da nisam otišla kod Aboridžina. Ljubazna porodica Zgrđa ponudila mi je gostoprimstvo i ja sam 7. januara 1996. godine stigla u Melburn.

Vest o mom dolasku se brzo proširila i Srbi su mi organizovali putovanje kroz Australiju. U centralnoj Australiji srela sam se sa plemenima Aboridžina. Bila sam prva bela žena koja je došla među njih. I sada bi bilo mnogo da pričam o tom susretu, saznanjima i doživljajima, ali u jednom trenutku su rekli da me moj anđeo čuvar uvek prati na mojim putovanjima, a da moj duh dolazi iz istog plemena kao aboridžinski pisac Vongar, koji je nekada živeo među njima i koji piše o njihovim stradanjima. Tu sam saznala da je on poznat u svetu i da živi u Melburnu. Kako u svom životu nikada ništa ne planiram, vodeći se samo sopstvenim instinktom, tako mi je ime Vongar neprestano, kao mantra, odzvanjalo u glavi.

Po povratku sa puta po čitavoj Australiji, ime Vongar mi nije izlazilo iz glave. Stalno sam pričala o njemu, a u kući porodice Zgrđa, sinovi su uspeli da nabave adresu Vongara. U to vreme nije bilo mogućnosti najavljivanja, pozivanja, niti sam imala pojma da je Vongar srpskog porekla, ali sam htela da upoznam slavnog pisca.

I tako su me Radovinkini sinovi odveli na kapiju, na kojoj je pisalo "čuvaj se psa", a iz dvorišta se čuo lavež stotine pasa, koji su skakali po ogradi. Imala sam utisak da me rastržu kroz drvo, da me kidaju i komadaju na param parčad. Sa druge strane ograde čuo se umirujući ženski glas, pitajući me nešto, ali u tom periodu nisam znala ni jednu jedinu reč engleskog jeazika. Uspela sam da, nadjačavajući lavež pasa kažem da sam "pisac iz Srbije". Lavež pasa se smirivao, i posle izvesnog vremena kapiju je otvorio, neobrijan, duge neuredne kose, čovek veoma prodornih očiju, koji me je pogledom prozreo i ostavio bez reči..

Ćutala sam i gledala u njega, potpuno paralisana. Naše energije spojile su se u jednu i ja sam prestala da postojim. On je već sve osetio i pokazao mi da uđem kroz kapiju u prostrano dvorište dok je Linda, njegova supruga ili sekretarica, ko će ga znati, uterivala krdo opasnih pasa dingosa u kuću i zatvarala ih po sobama. U meni nije postojalo vreme, energija, ni glas, ni bilo kakva emocija. Bila sam ON, prepuštena trenutku sudbine i dovedena na nivo beznađa. Nisam imala ni straha, ni ljubavi, ni divljenja, bilo mi je svejedno.

Kada me je uveo u sobu punu dlaka od pasa, njihove energije i mirisa, povratili su me sa čašom vode i njegovim predstavljanjem: Sreten Božić iz Aranđelovca.

Satima mi je pričao o svom životu, a ja sam na trenutke uspevala da postavim po neko pitanjce, tek toliko da odglumim novinarku koja, eto, zna i nešto da pita. Ti sati provedeni u zvuku njegovih reči, dingosa, koji su nas okruživali, čuvajući svog vlasnika, Linde koja nas je povremeno služila sa hladnom vodom u paklenom danu, ostali su u meni nešto što nikada nisam zaboravila, niti sam se ikada više tako osećala.

O, da, znam da sam obećala da ću sve objaviti, da ću mu objavljeno poslati, da ću se ponovo vratiti. Neka obećanja sam ispunila. Objavila sam feljton u Ilustrovanoj politici, deo razgovora u svojoj knjizi, ali ga nikada nisam pozvala, nikada se više nisam vratila. Nisam se bojala Njega, ili njegovih pasa, bojala sam se sebe i uvek ga nosila u svom srcu i svojim mislima. Znam da je i on mislio o meni. Osećala sam to! Neke ljude sretneš samo jednom u životu i oni ostanu u tebi zauvek.

I noćas dok po arhivi tražim materijale iz tog perioda, i ne mogu da ih nađem, osećam kako se njegov duh ljuti na mene."

 Deo iz knjige „Kanali snova – tjukur“

"...Dušan Veličković i Predrag Palavestra su me prvi provalili. Dušan je hteo da objavi reportažu o meni, a onda je preveo moju knjigu i objavio nešto iz mojih radova. Evo, i sada sam mu poslao moju knjigu „Raki“, ali od njega nisam dobio odgovor. Dobijam pisma iz celog sveta, ali Duško ne piše…

U sobi mnogo, mnogo knjiga. Tu su pisaće mašine i mašine za fotokopiranje. Dok vonj pasa prodire, shvatam da ovaj čovek živi u svom svetu pasa i knjiga.

 Konopac za vešanje

-Štampano mi je do sada četrnaest knjiga, a ostalo je zaplenjeno i spaljeno. Ja sam čovek koji ima dva imena. U Australiji me do pre pet godina nisu priznavali, ali sam zato pod drugim imenom bio poznat u Americi i Nemačkoj, i samo zahvaljujući mojoj istrajnosti, uspeo sam da pobedim. Da bih objavio jedan rukopis od dvesta strana, napravio sam šesto stranica korespodencije da nađem izdavača. Telefonski razgovori i službena pisma su propratni materijal da biste ubedili te komercijaliste raznih izdavačkih kuća da ste napisali pravu stvar. Dok sam pisao knjigu „Raki“, potrošio sam preko sto hiljada dolara. Australijski ured za književnost mi je kao pomoć dao 64000 dolara, a za ostalo sam morao da založim kuću.

 Našu priču neprestano prekidaju psi.

-Psi nemaju osećaj da je čovek čovek, već oni u čoveku vide svog suparnika. Ovi psi su još jedino kao rasa zabeleženi u Jugoslaviji pod imenom „čagaj“. Žive u Dalmaciji, kao divlji psi. Oni su jedini slični dingosima….

....

...Najnovija knjiga „Raki“ je paralelna tragedija aboridžinskog i našeg, srpskog naroda. Jedan aboridžinski dečak našao se na prostorima Bosne za vreme rata i priča priču...Mnogi svetski kritičari su optuživali pisca Vongara da je kroz priču aboridžinskog naroda veličao Srbe. Kako je to uspeo?

-Živeo sam jedno vreme sa njima u šumi. U pustinji. Godinama...U vreme kada sam napustio Jugoslaviju, nisam bio oduševljen evropskom civilizacijom. Evropa je trula. Sve što sam znao o evropskoj civilizaciji bila je sušta laž, jedna njihova iskrivljena slika. Evo i u ovom ratu oni su dokazali kolika je to laž. Oni su vinovnici tog zla. Zlo su podržavali. Svet Aborodžina je prošao kroz kroz tu patnju koja je bila duga i teška. U stvari, o tome se radi u knjizi „Raki“. Raki je konopac za vešanje, za raspeće na kocu. Takva ista sudbina se dogodila i srpskom narodu. Priča je o mališanu koga su doveli da bi ga spasli od engleske rase i odveli ga u srpsko naselje, naučili guslanju, da priča o junaštvu i sposobnosti naroda u kome je odrastao. Taj mladić je slušao pesme, išao u manastir. U međuvremenu je izbio rat, odvode ga na prisilni rad, u logor…"