Pisma iz zarobljeništva - zašto je sećanje danas odgovornost
Sačuvane dopisnice i pisma ratnog zarobljenika, jugoslovenskog kraljevskog oficira Jovana Fišera, pripadaju onim tihim istorijskim svedočanstvima koja u nekoliko redova nose težinu čitave epohe.
Pisana u nemačkom oficirskom logoru Oflag VI C u Osnabriku, ona svedoče o stvarnosti zarobljeništva, nadi i snažnoj vezi sa porodicom tokom Drugog svetskog rata. Između 1941. i 1945. godine u ovom logoru bilo je zatočeno 6500 hiljada oficira jugoslovenske vojske, među kojima i izuzetno veliki broj oficira jevrejske veroispovesti.
Pisma i dopisnice pisane su u skladu sa strogim pravilima ratne zarobljeničke pošte. Kratke su, formalne i podvrgnute cenzuri upravo zato su njihove poruke toliko snažne.
U jednoj dopisnici Jovan Fišer piše: „Zdrav sam i nadam se da ste svi dobro. Nemojte brinuti za mene."
Rečenica koja manje govori o stvarnom stanju autora, a mnogo više o njegovoj želji da zaštiti porodicu od brige.
U drugom pismu stoji: „Vaša pisma mi daju snagu. Svaki pozdrav od kuće mi mnogo znači."
A nada u povratak provejava kroz reči: „Vreme sporo prolazi, ali se nadam skorom viđenju."
Ove kratke poruke predstavljaju glasove hiljada ljudi i upravo su one decenijama kasnije postale povod za susret koji je na poseban način povezao prošlost i sadašnjost.
Početkom decembra 2025. godine, istoričar dr Željko Dragić sastao se sa izraelskom ambasadorkom u Srbiji, Avivit Bar-Ilan, kako bi joj predstavio svoj istraživački rad. Reč je o knjizi posvećenoj isključivo jevrejskim oficirima jugoslovenske kraljevske vojske, u okviru koje je do sada identifikovano 648 imena.
Tokom razgovora usledio je neočekivan i duboko emotivan trenutak: ambasadorka Bar-Ilan otkrila je da je i njen deda bio ratni zarobljenik u logoru Oflag VI C u Osnabriku. Sa vidljivim emocijama pokazala je kutiju sa originalnim pismima, dopisnicama i dokumentima iz porodične arhive. U tom trenutku istorija je prestala da bude predmet istraživanja i postala lična, proživljena stvarnost.
Ona je tom prilikom istakla: „Ovi dokumenti nas podsećaju da iza svakog dosijea stoji čovek a iza svakog čoveka porodica."
Naglasila je i da je ovakvo istraživanje danas od izuzetne važnosti, posebno u svetlu porasta antisemitizma. Poznavanje istorije, kako je istakla, stvara odgovornost prema sadašnjosti.
Drugi susret, održan y february 2026. godine, produbio je saradnju. Dragić je tom prilikom govorio o istraživačkom putovanju u Čikago, gde danas žive brojni potomci bivših ratnih zarobljenika iz Osnabrika i gde se i dalje čuvaju pisma, fotografije i lični dokumenti. Ambasadorka Bar-Ilan potvrdila je važnost tog projekta i predala dodatnu građu iz porodične arhive radi naučne obrade.
„Moji koreni su u Srbiji. Moji baba i deda i otac su rodom iz Pančeva. Oni su preživeli Holokaust. To što sam ovde ambasadorka Izraela je više od misije i moj zadatak je da budem glas preživelih i da čuvam sećanje na njih."
Pisma Jovana Fišera i dokumenti iz porodice Fišer predstavljaju simbol jedne do sada nedovoljno istražene stranice evropske istorije. Ona pokazuju da sećanje nije apstraktno, već lično i da je istorijsko znanje ključno u borbi protiv antisemitizma, isključivanja i zaborava. Slušajući glasove iz prošlosti, postaje jasno zašto je sećanje danas odgovornost.
Svi zainteresovani potomci mogu se direktno javiti dr Željku Dragiću na broj 065 619 14 16 ili na email: zeljkoshalom@aol.com
Коментари