Violeta Aleksić ovogodišnji dobitnik nagrade "Glasa Pešte" za kulturu

Violeta Aleksić rođena je 1974. godine u Preveštu kod Rekovca, a piše od svoje 15 godine. Već 24 godine živi i stvara u Švajcarskoj i aktivno sarađuje sa svojim kolegama u matici i u rasejanju. Prvu zbirku pesama, pod naslovom „Negde u mojoj pesmi”, koju je uredio Slavko Ćelap, izdala je 2011. godine. Iste godine u štampu ulazi njena druga zbirka pesama „Život je čudan momak”. Godinu dana kasnije objavljena je treća, "neplanirana" zbirka „Nisi ti meni bilo ko”, koja je više puta doštampavana, a objavljena je i na romskom jeziku. Četvrta zbirka poezije Violete Aeksić je „Kada se hrabrost odrobija”.

Objavila je i roman „U tvojim godinama” i knjige proze „Ako me razumeš” i „Dan kada se bre vratilo kući” (njena prva knjiga kratkih priča). Neka od njenih dela prevedena su na nemački jezik.

Redovni je učesnik književnih i drugih kulturnih programa, uključujući i promocije knjiga u Srbiji, Švajcarskoj, našem regionu i rasejanju. Aktivno se bavi humanitarnim i društvenim radom u voše udruženja u Švajcarskoj.

Violeta je jedan od pokretača, urednik i voditelj popularnog Radio KRUGA u Švajcarskoj. Izveštač je emisije Radio Beograda "Večeras zajedno", a bila je voditelj i zamenik urednika srpskog radija "Mladost" u Švajcarskoj. Saradnik je RTK2 - srpske televizije na Kosovu i Metohiji i RTS-a.

Od 2011. redovni je učesnik na Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu. Godine 2013. postaje član Udruženja književnika Srbije, 2014. član Udruženja srpskih pisaca Švajcarske, pa Udruženja "Sedmica" iz Frankfurta i Udruženja "Milutin Milanković" iz Beograda.

Violeta Aleksić dala je pre godinu dana opširan intervju povodom dobijanja nagrade "Temnićki natpis". Evo šta je tom prilikom rekla o svom razgranatom umetničkom i društvenom angažovanju.

 Svaki pisac, i uopšte umetnik, bez obzira na obim svog stvaralaštva, ima jedno ili dva dela koje u očima publike figuriraju kao njegov zaštitni znak. Za koje svoje delo smatrate da je obeležilo vaš dosadašnji opus?

Iza sebe imam oko deset naslova, od čega je zbirka poezije "Nisi ti meni bilo ko" doživela pet izdanja. Neplanirano - planirana knjiga koja je te 2013. godine urađena kao poklon mom ocu za rođendan, danas je mnogo više od poklona. To je zapis ljubavi, poštovanja i razumevanja. Tata već dve godine nije sa nama, ali sam sigurna da sve ovo posmatra sa nekog oblaka i da je veoma ponosan na meine. Tako da ću na vaše pitanje odgovoriti naslovom "Nisi ti meni bilo ko".

 Da li biste bili pisac i da niste otišli u Švajcarsku?

Mislim da su nam neke stvari suđene. Poezija je moja prva ljubav, zapisivala sam još u detinjstvu misli i rime. Svet pisane reči za mene je oduvek bio čarobna dimenzija. Ipak moram reći da sebe nikada nisam smela da nazovem piscem. Nije to lažna skromnost, već poštovanje prema velikanima književnosti na čijim smo delima odrasli. Mene obraduje kada se čitalačkoj publici dopadne ono što ja pišem, kada prepoznaju iskrenu emociju mog napisanog slova, jer se nikada nisam trudila da pišem «namenske» pesme i priče. To nema veze sa geografskom odrednicom, te pesme i priče bi se pisale isto i u Cirihu, i u Preveštu – čisto iz srca.

 Kakav odgovor dajete kada vas upitaju zašto pišete?

Uvek zastanem kod tog pitanja. Neko bi možda dao neki filozovski prikaz zašto radi to što radi, a ja samo mogu reći da je to potreba sa kojom se neko rodi. Ne pišem stalno, ali kada se to desi, mora se zapisati. Duboko verujem da smo svi mi koji se bavimo nekom umetnošću samo protok univerzuma, neko to od gore upravlja i raspoređuje.

 Može li se govoriti o književnoj sceni srpske dijaspore?

Može i mora se govoriti o tome. Zato što to ima posebnu dimenziju stvaralaštva našeg naroda koji živi daleko od rodnog kraja. Književnici dijaspore, pored stvaranja literarnih dela imaju još jednu važnu misiju, a to je upravo kultura čuvanja umetnosti i maternjeg jezika. Jer dok traje jezik, trajaće i narod gde god da su nas putevi odveli. Zbog toga imam potrebu da se po ko zna koji put zahvalim svim ljudima koji prepoznaju važnost te misije, kao što su uradili upravo ljudi iz organizacije "Dani Temnića i Levča".

 Kako trenutno izgleda srpska književna scena u Švajcarskoj?

Veoma aktivno, moram reći. Ako uzmemo u obzir da neka literaturna društva broje skoro dve decenije postojanja u kontinuitetu, to objašnjava svest naših književnika o očuvanju identiteta svog naroda, ali i gradnji mostova prijateljstava među drugim narodima koje susrećemo na brojnim manifestacijama koje čuvaju pisanu reč. Mnogi od nas u preveli svoja dela na druge jezike, što govori upravo o upoznavanju i preoznavanju.

Veoma važno je svako učešće naših stvaralaca na književnim manifestacijama sa vekovnom tradicijom u zemljama u kojima žive. Prošle godine i sama sam bila učesnik Literarturnih dana grada Soloturna. Bilo mi je drago što su ljudi koje nisam poznavala primetili moj rad i angažovanje u Švajcarskoj i odlučili da čuju na velikoj sceni šta to imam da kažem. Za mene je to bilo jedno posebno iskustvo koje će se jednog dana pričati unucima. Ovakvih slučajeva je mnogo kako u Švajcarskoj tako i u svetu. Naši stvaraoci su najveći neimari kulturoloških mostova koji crtaju najlepše krugove umetnosti.

 Koliko ste zadovoljni svojom prepoznatljivošću kao pisca, u Srbiji? Mnoge vaše kolege iz dijaspore ukazuju da u toj vrsti komunikacije postoje brojni problemi.

Žao mi je što ne postoji više sluha upravo na tu temu. Imam osećaj da današnja književna scena u Srbiji zaboravlja na nas «tamo daleko».Već godinama sam član Udruženja književnika Srbije, i zaboli me koliko se malo baš u tom društvu obraća pažnja na članove iz rasejanja. I to nije samo slučaj sa ovim udruženjem. Mogla bih i više na tu temu, ali na posletku uvek postoje ljudi koji cene ono što radimo i dok je tako, dobro je.

 Čemu ste trenutno posvećeni u svojoj spisateljskoj radionici?

Trenutna tema mojih interesovanja je prikupljanje dosadašnjih radova, nastalih u protekle tri godine. Želim da konačno uradim naslov koji je trebao da ugleda svetlost dana i pre pandemije koja nas je, na neki način, sve usporila. Pored knjige uz to bi išao i zvučni zapis uz muzičku pratnju, urađen na moju veliku radost sa jednim od najvećih imena naše muzičke scene, a to je zasigurno Kokan Dimuševski.

Kako vidite aktuelni trenutak i budućnost Radio Kruga, čiji program pripremate i vodite u Švajcarskoj?

Bliži se šesti rođendan našeg Radija Krug i kada pogledam koliko je ljudi prošlo kroz etar Kanala K, medijske kuće u kojoj smo smešteni, a koja traje 35 godina, mnogo sam ponosna na ceo tim naše redakcije. Nije mala stvar na radiju sa regionalnom frekvencijom dobiti tri emisije na maternjem jeziku nedeljno. Trudili smo se da posvećenim radom pokažemo koliko nam je važno napraviti interakciju među narodima. To smo i uspeli. Aktuelni trenutak, prošlost i budućnost Kruga vidim kao trajni arhiv kulturne razmene umetničkih grupa – a kao što znamo umetnost i jeste najbolji ambasador jedne zemlje. S obzirom na to da se naše emisije prevode na nemački jezik, ostaće budućim generacijama našeg, ali i stranog porekla trajni prikaz kulturnog stvaralaštva Srbije kao i svih vrednih neimara umetnosti koje žive rasejani na svim meridijanima.