Od Majevičana, sedamdesetih godina u Iverdonu kod Lozane, radili su Đoko Tešić, Velimir Lukić, Spasoje, Đoko i Đorđo Božić, Risto Riko Aleksić, Cvijetin Đurić, Mihajlo Radovanović, Stanoje Lukić, Milan Ristić. Obrenović je upoznao i zubara, doktora Nikolu Mileva, čiju ordinaciju danas vodi njegov sin Bojan Milev.

Posle raspada Jugoslavije upoznaje i druge osobe naše nacionalnosti. Jedan od njih je bio i Dragoslav Popović, stomatolog, veliki humanista. Dr Popović je poreklom iz Srbije, iz Žitorađe, sela u kom su rođeni Ivica Dačić, srpski ministar i Svetlana Ceca Ražnatović, srpska narodna pevačica.

U to vreme, početkom devedesetih godina, dr Popović je bio presednik Srpskog kulturnog saveza u Švajcarskoj. Ova krovna organizacija srpske dijaspore u Švajcarskoj nastala je krajem 1992. godine ujedinjavanjem Srpskog društva "Nikola Tesla" iz Ciriha sa još šest srpskih društava. U vreme sankcija Međunarodne zajednice prema Jugoslaviji i Srbiji, švajcarske vlasti su dozvolile registraciju pod imenom Srpski kulturni savez.

Cilj mu je bio da okuplja Srbe i Jugoslovene, njihove klubove i udruženja, organizuje društveni, kulturni i sportski život. Pomogao je u osnivanju pojedinih klubova (Radio kluba “Mladost”), udruženja (Udruženje lekara i zubara, Udruženje privrednika, Udruženje žena “Mileva Ajštajn”) i pojedinih saveza (Saveza folklornih grupa).

Savez je organizovao javne proteste i demonstracije protiv antisrpskog delovanja Međunarodne zajednice u Cirihu, Bernu, Parizu, Berlinu i Beču. Vodio je akciju “Negujmo srpski jezik”, održavao je Dane srpske kulture, Svesrpski samit u Cirihu, Folklorni festival “Sve boje jeseni” u Lozani, obnavljao je kulturu sećanja na heroinu Milevu Ajštajn i humanistu dr Arčibalda Rajsa.

Samo u toku bombardovanja Srbije od strane NATO 1999. godine, prikupio je blizu 2,5 miliona franaka i poslao srpskom narodu u matici.
Srpski kulturni savez je od 2010. godine odlično sarađivao sa Udruženjem Majevičana, naročito na prikupljanju humanitarne pomoći za najsiromašnije Majevičane. Milion franaka bila je pomoć koja je 2014. godine poslata iz ovog saveza stradalima od poplava u Srbiji, BiH i Republici Srpskoj. Od 1992. do 2022. godine Savez je imao deset predsednika. Među njima bili su Stojan Stojanović, Tomislav Perić iz Ugljevika, dok je Vaslija Obrenović bio član Uprave Srpskog kulturnog saveza u Cirihu.

 Dva sina, snaje i unuci

Dve švajcarske plate bile su dovoljne Obrenovićima u Iverdonu da školuju sinove, koja su odrastala u selu Kozjak i pristigli u Švajcarsku.

"Naš stariji sin Slaviša Obrenović je u Švajcarsku došao posle završene osmogodišnje škole u Loparama. Upisao je srednju školu u Iverdonu, u kojoj je dobro učio. I đaci i profesori su mu govorili da bi mogao završiti fakultet. U srednjoj školi je završio za elektroničara, smjer niske struje. Nije htio odmah nastaviti školovanje na fakultetu, jer je želio malo da radi. Slaviša je malo radio u „Plaseti“ na prodaji informatike, televizora, radija – sektor wi-fi. Posle je prešao u „Sibelek“, internacionalnu firma za proizvodnju kompjutera i programa za radne mašine za obradu metala. Svoje proizvode je ova firma prodavala širom svijeta, najviše po Turskoj. Kod nas kupac je bio „Ješigrad“ iz Banja Luke", priča nam Vaslija Obrenović o svom starijem sinu.

Slavišina supruga Milanka, poreklom iz Crne Gore, završila je tekstilno-tehničku školu u Podgorici i došla u Švajcarsku kod sestara. U Švajcarskoj je Milanka upoznala Slavišu Obrenovića. Rodila je Slaviši kćerku Nastasiju i sina Nemanju. Oba deteta su rođena u Iverdonskim Banjama i pravoslavno kršteni u Mačkovcu. Nažalost, ostali su bez oca, jer je Slaviša preminuo 2016. godine od karcinoma. Deca danas pohađaju švajcarsku gimnaziju. Majka Milanka radi u lokalnoj klinici kao instrumetalka u operacionoj sali za dnevne zahvate. U toj klinici pacijent dođe ujutro, operišu ga i popodne već može da ide kući.

"Mlađi naš sin Saša je u Švajcarsku došao iz sela Kozjak u proljeće 1981. godine. Imao je samo pet meseci. Obavezno školovanje je zavšio u Iverdonskim Banjama, a srednju školu u Lozani. Kroz posao je studirao menadžment u Lozani. Saša je radio u njemačkoj međunarodnoj firmi „Njago“, koja proizvodi elemente za razne konekcije. Od prošle 2021. godine je zaposlen na švajcarskoj željeznici", kazuje nam Obrenović.

Sašina supruga je Jokica Obrenović iz sela Mrtvica. U Loparama je završila kuvarski zanat i radi kao kuvarica u iverdonskoj bolnici. Rodila je ćerku Valeriju, danas gimnazijalku i sina Luku, danas učenika u osnovnoj školi. I ovi unuci Vaslije Obrenovića su kršteni u selu Mačkovcu u crkvi Rođenja Presvete Bogorodice.

U Iverdonskoj banji, gde je Vaslija Obrenović živeo tri decenije, i gde su živeli i radili njegovi sinovi i snaje, bilo je čak pedesetak srpkih porodica poreklom sa Majevice i drugih krajeva Jugoslavije. U Iverdonu je bio jugoslovenski klub „Nikodije Stojadinović – Tatko“ gde su se okupljali naši Jugosloveni čuvajući svoje običaje ponesene sa sobom, a ostavljajući svoja ognjišta.

  Važno je da smo zajedno

Raspadom Jugoslavije, početkom devedesetih, Majevčani i drugi Srbi u Švajcarskoj krenuli su sa osnivanjem zavičajnih srpskih klubova. U Iverdonu su osnovali srpski kulturni klub „Srpska sloga“. Ta gastarbajterska „sloga“ nije dugo potrajala među švajcarskim Srbima kao i drugi srpski klubovi i udruženja širom Švajcarske. Ugasili su se zbog nerada, srpskih svađa i nesloge.

Slaviša, sledeći očevu ideju, osnovao je fudbalski klub FK „Budućnost“. Predajući klub drugom rukovodstvu brzo je i FK „Budućnost“ stavila ključ u bravu.

Vodeći se željom za čuvanjem običaja iz rodnoga kraja Slaviša osniva foklorno društvo „Brojanica“. Zahvaljujući deci i bratu Saši, kćerki, bratanici, supruzi, snaji i vrednom i dobrom našem podmladku ovaj folklor i danas živi.

Pitali smo Vasliju Obrenovića po čemu pamti Švajcarsku, da li po skupocenom nakitu, satovima, sirevima i čokoladama...

"Nisam osoba koja se ističe po brenidiranim stvarima. Imam klasični sat „Tiso“, a čokolade „Milka“ i „Kaje“ se podrazumevaju kao obični slatkiš. Od auta vozim Seata", kaže Vaslija.

Pitali smo ga da li zna koliko miliona franaka je vredan njegov rad u Švajcarskoj, jer ju je svojim rukama gradio i da li je od Švajcaraca dobio prizanje za taj višedecnijski rad?

Vaslija Obrenović kaže da je zahvalan švajcarskom narodu i njihovim vlastima što su ih udomili, dali posao i šansu za normalan život.

"Švajcarska je humana zemlja, ali je vezana samo za svoje Švajcarce. Nikada u Švajcarskoj kod Švajcarca nećete čuti ili videti da hvale neki tuđi proizvod ili tuđi rad. Švajcarac živi prvo za Švajcarsku, pa onda za sebe", iskreno nam je odgovorio Vaslija Obrenović.

Poslednjih godina Obrenović je aktivan u Udruženju Majevičana u Švajcarskoj. Bavi se humanitarnim aktivnostima i sa svojim zeljacima pomaže srpski narod u zavičaju. Svakog Božića iskusni aktivista Vaslija Obernović nabavlja do stotinu prasića, koje peče i potom sa članovima Udruženja poklanja socijalno ugroženim žiteljima grada Lopare i okolnih sela.

"Mi želimo da naš narod bude srećan, da zajedno sa nama iz tuđine u zavičaju proslavljamo najradosniji crkveni praznik, rođenje Isusa Hrista", iskreno mi je rekao gospodin Vaslija Obrenović, građevinac u Švajcarskoj, a penzioner u Republici Srpskoj.

Prvi deo teksta "U zemlji banaka i sireva ostavio sam zdravlje" pogledajte ovde.