Dete dijaspore spasava zavičaj

Kada je kao mladić trebalo da odluči da li sa roditeljima da živi i radi u Švajcarkoj ili da se vrati kući na Majevicu planinu i nađe sebi posao, Rado Savić se odlučio za zavičaj. Savić od rođenja 1975. godine živi i radi u Loparama, maloj varoši smeštenoj između Ugljevika, Tuzle i Brčkog. Bio je i ostao Loparčanin prvo kao školarac, pa kao beogradski student, pa kao lekar u Domu zdravlja, odbornik Skupštine opštine Lopare, poslanik Srpske demokratske stranke u Narodnoj skupštini Republike Srpske i već petnaeset godina kao načelnik opštine.

Kako nam priča, njegovi Savići su poreklom iz Hercegovine. Njagov deda Blagoje Savić i baba Stana Savić živeli su u selu Pirkovci. Deda je bio veliki domaćin i trgovac. Dedin sin, a Radov otac Cvijan Savić, posle burnog i krvavov Drugog svetskog rata u vreme komunističke vlasti bio je bez imanja i nezaposlen. Cvijan i žena mu Živana, odlučili su da bolji život potraže u inostranstvu. Bili su četiri decenije na radu u Švajcarskoj. Prvo kao sezonci, a potom za stalno kao radnici.

"Odrastao sam kod dede i babe. Povremeno bih za letnji raspust odlazio kod roditelja u Bazel. Dobio sam, kao dete stranih radnika, švajcarsku boravišnu vizu. Kada sam otišao na studije medicine u Beograd, ponekad bih radio u Švajcarskoj, da zaradim za školarinu, ali nikada trajno nisam živeo u Švajcarskoj", otkriva nam doktor Rado Savić.

Njegov otac Cvijan Savić je u Bazelu i okolini radio kao monter metalnih konstrukcija. Za njim su, u Švajcarsku na rad, otišli Radova majka Živana, pa sestra Stanka Savić. Ženski deo porodice radio je u Kantonalnoj bolnici u Bazelu.

"Više je tada Savića devedesetih godina bilo u Švajcarskoj, nego u Loparima", kaže Rado Savić, koji se školovao u Republici Srpskoj i Srbiji.

Osnovnu školu je završio u Loparama, a Srednju medicinsku 1995. godine u Valjevu. Voleo je medicinu i upisao studije na Beogradskom univerzitetu. Bavio se malo košarkom, polagao ispite redom i sa odličnim ocenama.

  Doktor? Ne, političar!

Kada je diplomirao 2001. godine Švajcarcima je vratio njihovu boravišnu vizu. Službenica na opštinskom šalteru u Bazelu nije mu prvo poverovala, a potom se čudila. Rado Savić se vratio iz Bazela u Lopare. Tražio je posao u rodnom mestu, a ne u Švajcarskoj, gde su mu bili roditelji. Za njega prvo u gradskom zdravstvu nije bilo mesta, pa se malo pomučio i postao gradski i seoski ginekolog.

"Došao sam kući da budem lekar, a postao sam malo po malo političar", iskren je Rado Savić.

Postao je 2004. godine član tada jako popularne Srpske demokratske stranke. Te godine je pobedio na lokalnim izborima dotadašnje ljude iz vlasti i postao opštinski odbornik. Dve godine kasnije Majevičani su ga izglasali za poslanika, te odlazi u Banja Luku u Parlament Republike Srpske.

"Život je hteo da 2008. godina bude za mene radosna i jako uspešna. Posle deset godina zabavljanja oženio sam svoju devojku. Imenovan sam 2008. godine za načelnik Opštine Lopare i napredovao sam unutar Srpske demokratske stranke. Celu 2009. godinu sam kao načelnik razmišljao o svojim mogućnostima i kako da unapredimo život u Loparima. Tada sam shvatio da u rukama imam mehanizme za saradnju sa našom dijasporom u Švajcarskoj, u kojoj je bilo nekoliko hiljada ljudi", priča doktor Savić.

Kao dete dijaspore, Savić je, dok je odlazio u Bazel, uvideo da tamo naši ljudi imaju novac, da su zaradili devize, ali da nisu znali da ih ulažu i uvećavaju.

"Gradili su nove kuće u selu i gradu, ali nisu investirali u posao, u nova radna mesta, pa se zbog toga naši Majevičani nisu iz Švajcarske vraćali u rodni kraj", primetio je načelnik Rado Savić.

Pričao je na sednicama Opštine Lopare, za skupštinskom govornicom u Banja Luci, u svojoj partiji SDS, o potrebi da se razvija saradnja sa Majevičanim u rasejanju i sa čitavom srpskom dijasporom poreklom iz Republike Srpske. Rado Savić i kao poslanik, a i kao načelnik nije tada ozbiljno shvatan.

"U to vreme, u prvoj deceniji 21. veka, u čitavoj BiH, pa i u Republici Srpsko i kod nas u opštini na našu dijasporu se gledalo ružnim očima. Njan imidž je bio loš, jer su ovde naše gatsrbajtere tretirali kao strance. Mislilo se da nemaju neki veliki kapital. A i mi opštinari smo u dijaspori bili na lošem glasu, jer su Majevičani na radu u inostranstvu za nas govorili da smo prevaranti", tumači tu situaciju načelnik Rado Savić.

 Okupljanje oko zajedničkog cilja

Priznaje da je kao čelnik opštine osetio i neraspoloženje Majevičana iz dijaspore prema lokalnoj zajednici i vlastima. Onda je 2010. godine Rado Savić upoznao Stojana Stevanovića, najmoćnijeg bizinismena u Švajcarskoj, poreklom iz sela Jablanica na planini Majevici. Upoznao je i Miodraga Lukića, Slavišu Obrenovića, Đorđa Milovanovića i druge Majevičane na radu u zemlji Alpa, banaka, satova i sira. Bio je to prvi rezultat posete delegacije Opštine Lopare ljudima sa Majevice na radu u Švajcarskoj.

"Razgovaro sam sa njima i oni su prihvatili moju ideju o saradnji naše dijaspore sa našom opštinom. Te 2010. godine sam kao načelnik imao mehanizme da oživim ovu ideju i da je realizujem", priznaje doktor Rado Savić.

Načelnik Opštine Lopare i desetak poslovnih ljudi iz dijaspore su se dogovorili u Cirihu da aktiviraju Udruženje Majevičana u Švajcarskoj.

"Nas desetorica smo se dogovorili da Udruženje Majevičana u Švajcarskoj nastavi sa humanitarnim i kulturnim aktivnostima, ali da počne da se bavi poslovnim ulaganjima u rodni kraj i tako razvija privredu u našoj opštini", kaže Rado Savić.

Ubrzo je održan prvi Poslovni forum sa dijasporom o ulaganjima u Opštinu Lopare. Loparani mogu da budu zadovoljni prvim reakcijama na zvanični susret predstavnika matice i rasejanja. Udruženje Majevičana u Švajcarskoj i Humanitarno udruženje žena “Majevica” darovali su dva klavira talentovanoj deci. Klaviri “piano” su poklonjeni Osnovnoj školi “Sveti Sava” i Centru za kulturu i informisanje Lopare.

"Dijaspora je naš najvažniji resurs. Rudnik kamenog uglja na Majevici više ne radi, ali radi naša dijaspora", kazao je tada zadovoljno načelnik Rado Savić.

Istovremeno članovi Udruženje Majevičana u Švajcarskoj i drugi Majevičani iz srpske dijaspore uključili su se u akciju prikupljanja sredstava za izgradnju nove škole u Tobutu.

To je područno odeljenje OŠ “Sveti Sava”, koju su u Tobutu pohađala 36 učenika od prvog do petog razreda. Nova škola u Tobutu vredna kao investicija 193.000 km je otvorena krajem januara 2012. godine. Deset godina kasnije, Opština i dijaspora su od Lopara i Majevice napravili moderan svet za život naroda

Teško je nabrojati sve akcije koje su odradili, a kojima su uzdigli srpski narod i podigli svoju majevičku privredu. Da pomenemo samo neke – humanitarna pomoć narodu sa Majevice vredna 150.000 franaka u vreme katastrofalnih poplava i klizišta 2014. godine, pomoć narodu i Domu zdravlja Lopare u vreme pandemije korona virusa, Božićna poklon pečenica socijalno ugroženom stanovništvu sa planine Majevice, proslava Dana i slave Republike Srpske u Švajcarskoj.

Zbog te direktne, nesebične i snažne saradnje srpske dijaspore i opštine, Lopare su postale moderna prestonica srpskog rasejanja. Već deset godina u julu mesecu Majevičani u Loparama održavaju svoje Dane dijaspore. Oni koji dolaze iz rasejanja obično iskreno govore: "Rodni kraj je svetinja, koja se nikada ne zaboravlja!"

Imaju Majevičani iz tuđine, koje sam sreo u u njihovoj matici, još jednu emotivnu izjavu: "Cirih grli Majevicu!"

Novi švajcarski penzioner, bivši kapetan bele lađe na reci Rajni, gospodin Žarko Savić mi je iskreno rekao:

"Ja sam slobodan i srećan čovjek u svom zavičaju !"

Migracije radne snage sa ovog dela planine Majevice u beli svet traju duže od šest decenija. Neko je izračunao da je u tuđinu otišlo najmanje 20.000 Majevičana. Mnogi su se vratili, jer su pupčanom vrpcom vezani za svoj zavičaj. Majevičani su Srbi sa planina Majevice. Premda na Majevici žive Hrvati i Bošnjaci, samo Srbi se nazivaju i osećaju Majevičanima, ističući to kao svoju posebnost i vrlinu.

Načelnik Rado Savić prihvata njihove emocije, ljubav i poštovanje prema rodnom kraju, ali ih usmerava da se ta veza srpske dijaspore i matične opštine ozakoni i institucionalizuje. Njihovo zajedničko Udruženje Majevičana u Švajcarskoj i u Loparama radi na očuvanju i negovanju srpske tradicije, na humanitarnoj pomoći svom narodu i privrednom razvoju rodnog kraja. Jedan od čelnika ovog udruženje mi je to pojednostavio i iskreno rekao:

"Naš zadataka je da spasemo zavičaj od siromaštva i od propadanja !"

Načelnik Rado Savić sa svojim Majevičanima uspešno ostvaruju ove svoje patriotske zadatke. Njihov grad i opština Lopare su danas prvaci u patriotizmu i humanizmu njenog stanoviništva. Jedinstven su primer jako uspešne saradnje domaćeg i iseljenog naroda. Od nekadašnje izreke da se kući “vraćaju bogati gastarbajteri”, Loparani danas svoje, pred novih Dana dijaspore krajem jula meseca, dočekaće zemljake uzvikom:

"Evo, dolaze naši! Kod kuće im je najljepše!"