Sedam hiljada zaboravljenih duša u Jindrihovicama

Prvi svetski rat je završen 11. novembra 1918. godine, ali za bolesne vojnike i civile u logoru Broumov (Braunau) se ništa nije promenilo. Austrougarski vojnici su pobegli, a bolnički personal je napustio logor... Nekoliko stotina bolesnih, ostalo je prepušteno svojoj sudbini... navodi se u opisu radnje filma.

"Film govori o stradanju srpskih vojnih zarobljenika i interniranih osoba u austrougarskim logorima na teritoriji Češke republike u Prvom svetskom ratu. To je i dan-danas u nas zapostavljena tema, jer uvek se isticao vojnik sa puškom u ruci, ali težak život, patnja zarobljenika, veliki broj umrlih, skoro i posle 100 godina od kraja rata, nije obrađivana. To je i povod zašto sam snimio ovaj film. U mestu Jindrihovice se nalazi grobnica, mauzolej, gde su pohranjene kosti 7100 srpskih i 189 ruskih žrtava", kaže Mirić koji je u saradnji sa urednikom češke državne televizije pisao scenario.

Film je sniman u produkciji Nevladne organizacije Rodoljub, koja je udruženje češko - srpskog prijateljstva.

"Igrane scene filma su snimane u Broumovu gde je bio jedan od logora, zatim na lokaciji logora iz pedesetih godina - Vojná, a razgovori sa istoričarima su snimani u Jindrihovicama, gde je bio drugi logor, i u Pragu. Razgovori sa potomcima žrtava iz logora smo snimali u selu Šljivovica na Zlatiboru" objašnjava Mirić i ističe i kako je nastalo promotivno obeležje filma.

"Plakat za film je radio samouki srpski slikar Zoran Anđelković, čije slike su mi se veoma sviđale, a kojeg sam kontaktirao preko socijalnih mreža. Bio je oduševljen da može da se uključi u taj projekat i veoma brzo (bez honorara) je naslikao plakat tehnikom ulje na platnu, koji je poklonio organizaciji Rodoljub.

O tome kako će film "Sedam hiljada duša" biti predstavljen srpskoj publici, Mirić napominje da je film sniman u saradnji sa RTS i Avala filmom te da RTS ima pravo na premijerno prikazivanje na televiziji i širenje filma na ostalim platformama.

O ideji da film bude sniman Mirić kaže da ona njemu nije nova već da ga okupira izvesno vreme.

"Za mauzolej u Jindrihovicama znam duže vreme, ali intenzivno o filmu, na tu temu, razmišljam već nekoliko godina. Finansijska sredstva su uvek problem, a pogotovu kada konstrukcija filma zahteva i igranu strukturu. U februaru 2019. godine se odjednom u meni „nešto prelomilo" i rekao sam sam sebi da ću taj film uraditi „po svaku cenu...makar i sam...kad bi to trajalo deset godina".

I počeo sam sa prikupljanjem arhivskog materijala, iz muzeja, od čeških istoričara i drugih izvora. Preko stotinu arhivskih crno-belih fotografija koje sam sakupio o logorima, počeo sam da kolorišem, da ih bojim i od tih fotografija pravim 3D fotografije. Bojenje fotki je trajalo dva meseca, ali rezultat je izuzetan.

Kada uzmete crno-belu fotografiju, pa na njoj obojite lica i ruke zarobljenih Srba... tek onda na toj fotografiji vidite konkretne ljude, njihove sudbine, mane, vrline i drugo... Neverovatan osećaj koji se, naravno, nije mogao videti u filmu", pomalo sa žaljenjem konstatuje Mirić.

Kada se pronađu sredstva pristupa se organizaciji za snimanje. To takođe nije ni malo lak posao, ali za ovakav film je mnogo ljudi bilo spremno da pomogne.

"Kada su fotografije bile gotove, tražio sam mogućnosti prikupljanja finansijskih sredstava za samo snimanje i to od naših poslovnih ljudi u Češkoj, pre svega iz Praga. Bio sam prijatno iznenađen kako je većina tih ljudi reagovala, u tom smislu da će veoma rado pomoći i podržati taj film. Osim finansijskih sredstava koje smo skupili, naši ljudi su mi pomogli raznim uslugama od prevoza štaba na plac, pa do statista u filmu. Bila je to veoma lepa i prijatna saradnja sa puno pozitivne energije na placu. Malo sam se samo ljutio, kad su srpski zarobljenici u logoru vadili mobilne telefone i slikali selfi", u šali kaže reditelj ovog filma koji po svom konceptu predstavlja jedinstveni film u srpskoj kinematografiji.

Osim statista, kaže Mirić "u filmu se pojavljuju naši radnici i prijatelji (oko 30 ljudi), glumci amaterskih pozorišta iz Broumova (10 ljudi), 12 austrougarskih vojnika (Česi), jednu ulogu je igrao Lordan Zafranović i to austrougarskog lekara (Georga Langera), jednu ulogu je igrao i protojerej Srđan Jablanović (Popa), koji inače služi u pravoslavnoj crkvi u Pragu. Glumila je i poznata srpska pesnikinja Jelena Ćirić (uloga Klare), koja živi u Pragu".

Nakon svega on ne krije zadovoljstvo urađenim poslom.

"Ja sam vrlo, vrlo zadovoljan tim što sam napravio, a da je film izuzetan potvrdili su mi to i gledaoci i moje kolege na probnim projekcijama. Bilo je i reakcija u smislu: „Ti nisi ni svestan kakav si film napravio". Nadam se da će ga i široka publika tako dobro primiti" sa priličnom dozom samouverenosti zaključuje Mirić koji dodaje da su i ostali iz filmske ekipe takođe veoma zadovoljni.

Ali ipak, završetak snimanja ne predstavlja kraj. Osim montaže ekipa radi na što upoznavanju što brojnije publike sa ovim filma, planiraju s festivali na kojima će biti prikazan, zatim izrada kalendara i ostalog promotivnog materijala.