Pisac, novinar i hroničar dijaspore, Katarina Kostić o mostovima koji spajaju svetove

Katarina Kostić je iz Toronta donela svoju književnu hroniku iz rasejanja, odnosno svedočanstvo o poluvekovnim književnim ostvarenjima Srba u kanadskoj dijaspori.

Pre 50 godina bila je i suosnivač i dugodišnja predsednica Srpsko-kanadskog udruženja pisaca Desanka Maksimović.

Gospođo Kostić, koliko dugo ste radili na ovom izuzetnom delu i šta ste sve sabrali iz rasejanja unutra u knjizi?

“To su moji prikazi od pre 50 godina skoro, pa do danas“, kaže Katarina Kostić.

Pre nego što ste skupljali knjižane bisere vi ste skupljali i novinarske bisere i radili kao novinar.

“Tako sam počela život u Kanadi. Bio je i jugoslovenski list Naše novine. Prvo sam uređivala dobrovoljno kulturnu rubriku. Tu su gostovali najveći srpski pisci, počev od Miodrga Pavlovića. Stevan Raičković je bio više puta, to je moj omiljeni pisac, svako zna. I tu su bili Pavić, dolazio je Miroslav Antić koje bio izuzetno značajan.

I od mostova Toronto Beograd, Pariz Beograd vi ste prešli i na treći most. Kako je došlo do toga Kuba Beograd?

“Na Kubu idemo svi. Svi Kanađani su turisti “numero uno“ na Kubi. Nama je to blizu, prvi su i stupili na tlo kube Kanađani negde 75. godine a ja sam 77. već išla i preko 30 puta sam išla”, kaže Kostić.

Šta biste poručili na kraju?

“Da je ta knjiga spona između dijaspore i matice. Ceo moj rad je u toj rečenici sažet.”

O ovoj vrlo neobično vrednoj hroničarki vremena govore nam i izdavač i recenzent njenih knjiga.

Gospođo Pešić vi štampate obično knjige o dubokoj prošlosti Srba, ovoga puta ste verovatno prvi put štampali knjigu o Kubi. Zašto?

“Tačno da je to prva knjiga o Kubi ali nije knjiga koja ne govori i o prošlosti ove divne, čarobne zemlje, koja je našu autorku do te mere fasinirala da je ona u jednom periodu od 30 godina makar 50 puta bila u ovoj zemlji. Katarina Kostić pripada onoj grupi naše dijaspore, ja bih rekla, koja nikada nije zaboravila svoj jezik, svoje pismo, svoje običaje, svoju tradiciju, svoju religiju i koja nosi zauvek u sebi taj znak svog zavičaja”, kaže Vesna Pešić.

“Katarina Kostić je već našla zapaženo mesto u našoj kulturnoj istoriji. Kada kažem kulturnoj istoriji to znači i više od književne istorije naše. Našla je svoje mesto zahvaljujući pre svega svojim delima. Zatim svojim aktivizmom, jer je njen aktivizam vrlo bitan i ona predstavlja živi simbol jedinstvenog srpskog kulturnog prostora, koji potvrđuje da bez obzira gde žive naše ljudi, ako deluju, pišu, stvaraju na našem srpskom jeziku, srpskim pismom, čuvaju našu srpsku tradiciju i naše vrednosti, oni pripadaju srpskoj kulturi”, kaže Radovan Kalabić.

Koliki značaj ovakvih knjiga i ovakvih pisaca koji dokumentuju vreme?

“Književnost ako poredite sa istoriografijom, istoriografija se trudi da nešto na osnovu dokumenata govori, ali duh i pečat vremena i atmosferu jednog vremena to ipak može samo književnost i ona je u tome nenadmašna. A kada imate talentovanog i vrednog pisca kao što je naša Katarina Kostić onda ona ostavlja upravo taj pečat svojim čitavacima”, kaže Kalabić.

Katarina Kostić je dobitica Nagrade Rastko Petrović, Zlatne značke KPZ Srbije, odlkovanja Akademije Ivo Andrić, nagrade Ravaničanin, nagrade Zadužbine Petar Kočić itd, a 8. decembra će se predstaviti publici u Udruženju književnika Srbije čiji je dugogodišnji član.