Novoj dijaspori treba novi identitet KCS-a

Umetnost treba da diskutuje, da osporava, da protestuje. Ovaj citat Žorža Pompidua, slovima od nekoliko metara opominje na pariskom Boburu, jednom od najvećih centara savremene umetnosti na svetu. Licem u lice ka Boburu nalazi se Kulturni centar Srbije. Jedini koji imamo i svetu. Koliko svet interesuje kultura iz Srbije koju mu nudimo na ovom, inače idealnom mestu?

Vuk Veličković, likovni umetnik, novi je i najverovatnije najmlađi umetnički direktor ovog centra. Već dugo vremena nosi umetničko ime Vidor, kako bi stekao pravo na sopstveni identitet. U prvom intervjuu nakon izbora na ovo mesto kaže da je spreman da se angažuje kako bi i Kulturni centar Srbije dobio sasvim drugačiji identitet i rezultate dao u skladu sa vremenom u kome živimo.

Vitalno mesto 

Vuk Vidor: "Ovaj centar je više neka vrsta okupljanja ljudi koji žele da zadovolje nostalgiju. Ja ne bih voleo da ovo bude nostalgično mesto, ovo treba da bude vitalno mesto, mesto koje je u skladu sa aktuelnostima, sa dešavanjima, tako da mislim da je ceo taj koncept odsvirao svoje. Sad stiže neka nova dijaspora, neki novi ljudi koji mogu da u ovaj centar dovedu i svoje prijatelje i neki novi duh, i da to krene u nešto sasvim novo i veselo."

Vladan Jočić: "Koliko mi koristimo poziciju u kojoj smo, i kako se približiti velikom svetu iz ovog centra?"

Vuk Vidor: "Cilj mi je da ovde uvedem i dizajn i arhitekturu, i modu i savremeno pozorište, i film naravno, pošto se tu dosta stvari dešava trenutno. Da izađemo malo iz tog klasičnog, opsesivnog predstavljanja zemlje kao kroz ikone, manastire i tako dalje. Znači da i to bude, ali ne samo to. Mislim da je jedini način da se privuče publika, da ljudi dođu, uglavnom mladi ljudi, i da se stvori neki interes, da im se pokaže nešto što može da im bude inspirativno jer mi imamo vrlo, vrlo talentovane ljude u svim oblastima koji često nemaju podršku."

Vladan Jočić: "Kakvu onda umetnost iz Srbije treba doneti?"

VV: "Što se tiče dizajna, imate ljude kao što su Bane Lukić koji je već napravio veliku karijeru u Americi, imate Slavimira Stojanovića koji je multimedijalni dizajner, ima ih mnogo. Ustvari, ono što mene interesuje je da prikažemo ono što se u Beogradu dešava na tom nivou. Recimo, akcije i dešavanja kao što su Beogradska nedelja dizajna (Belgrade Design Week), i Mikser. To su dve paralelne manifestacije koje se bave dizajnom, advertajzingom, brendingom... Prvenstveno mislim da to treba da bude neki most. Da se tu dešavaju stvari koje će da pokažu da i mi imamo malu, skromnu, ali vrlo vitalnu kulturu."

VJ: "Nekoliko godina na sajmu knjiga u Parizu, prolaze Francuzi i pitaju na našim štandovima imate li knjigu o Kustirici, o filmu, o muzici. Šta bi Kulturni centar sa te strane mogao da uradi?

VV: "Jednostavno da ih predstavi i kaže evo, možemo i mi, znamo i mi, možemo to vrlo dobro, ponekad bolje i od vas. Čini mi se da se sad dešava neki novi talas Srpskog filma, posle Dragojevića i te prelazne generacije . Danas imate didžejeve kao što su Marko Nastić na primer, ili Gramofondžija, koji imaju hitove u svim diskotekama, to se svira, ne pita se odakle si. Pre nekoliko dana su bili neki mladi Francuzi koji žele da snimaju u Srbiji film o etno muzici. Imaju vrlo specifičan projekat. Voleo bih da prikažem tu scenu."

Francuski mediji i srpska dijaspora

VJ: "Postoji i onaj drugi deo, a on se zove mediji. Kako im je mogu će prići?"

VV: "Borba sa medijima je borba koja se dešava kroz neke filtere, koji su ljudi koji se bave tim poslom. Ja znam dosta njih. Ali ako napravite kvalitetnu izložbu... Ja bih voleo da napravim nešto sa Enki Bilalom, da vidim da li bismo mogli da napravimo neku scenografiju Bilalove Srbije, imaginarne ili realne."

VJ: "Da otvorimo pitanje dijaspore?"

VV: «Ako ih mi privučemo kroz neke interesantne izložbe, gde oni mogu sebe da prepoznaju,  u toj novoj situaciji, to je onda vrlo bezbolan proces. To će se dešavati vrlo prirodno. I zato mislim da to treba da bude kroz neke vitalne, atraktivne, izložbe koje nisu neka vrsta sakralizacije naše kulture, naše baštine. Mi imao tu patinu od tih nekih stvari. Treba da se oslobodimo toga i da budemo vrlo otvoreni i da se ne plašimo i ne stidimo. Stvarno imamo kvalitetnih ljudi. Imamo ljudi u modi, koji su se u svetu dokazali, imamo u filmu, u muzici, arhitekturi, svugde. Samo ih treba privući, nešto im ponuditi, jer verovatno im nije niko ništa ponudio do sada."

VJ: "Sa druge strane, koliko je Srbija realno zainteresovana za kvalitet naših umetnika koji ovde stvaraju i postižu dobre rezultate?"

VV: "Mi uvek imamo dvosmisleni, čudni, paradoksalni odnos prema tome. S jedne strane smo ponosni, s druge smo malo zavidni. To bi trebalo da se reši. Mislim da je to stvar kompleksa. Trebalo bi da se ponosimo kad neko naš uspe u nečemu. Vidi se kroz mlade tenisere da je to moguće. Tu nema nikakve negativne konotacije, sve je pozitivno.  Kad bismo mogli to isto da uradimo kroz kulturu i neke druge stvari i da polako čistimo svoj imidž i onda smo uspeli."

Status centra 

VJ: "Srbija ima Guču, ima Egizit i druge fenomenalne  festivale, koliko Kulturni centar namerava da ih afirmiše?"

VV: "Ako se veže turizam za neku kulturu onda je to uspela stvar. Egzit i Guča su vrlo atraktivni projekti. Ja bih voleo  da napravim prezentaciju Egzita ovde jer je to fenomenalni festival koji ima vrlo dobar imidž."

VJ: "Da bi se to dogodilo potrebne su finansije. Da li ih treba očekivati od jedne države koja nema novac?"

VV: "Mi smo navikli da uvek sve radimo bez novca. To snalaženje je već uhodano."

VJ: "Da li može ovde da se radi bez novca?"

VV: "Ovde ne može jer sve ima neku cenu. Ako želiš da uspeš onda to što uradiš mora da bude kvalitetno i to ipak košta. Zato mislim da treba promeniti status centra, pošto je to ipak naš jedini centar, mi nemamo niz takvi centara pa da je to regulisano, propisano, upisano u mermer, nego to je nešto što može da se menja ako ljudi imaju želje da se to promeni. To je politička želja. Nema veze sa bilo kojom partijom nego da se to zove jedini centar koji imamo i da to moramo da cenimo i da u to moramo da ulažemo. Moramo da pustimo ljude koji bi želeli da ulažu u to. Mislim da bi bilo dobro i poželjno kad bi ovaj centar mogao da ima neku vrstu fondacije koja podržava te projekte. Znači finansiranje koje nije iz državne kase nego što bi moglo da bude na nekom drugom nivou."

VJ: «Kada bismo pre petnaest godina,  preko puta, u Boburu, postavili pitanje „Kada se kaže Srbija, šta prvo pomislite",  uglavnom znamo šta bi odgovorili. Šta Francuzi danas znaju i šta misle, ukoliko uopšte misle o Srbiji?"

VV: "Možda bi im ostali još neki fantomi tih devedesetih, mada mislim da ljudi vrlo brzo zaborave neke stvari. Ne znam da li bi išta znali o našoj kulturi. Mislim da preko sporta imaju više informacija. Naravno, znaju za Kusturicu, znaju za Bregovića, nisu sigurni odakle su, njima je to još uvek „tamo nešto". Neki snažan signal srpske kulture se još nije manifestovao u francuskoj psihi."

VJ: "Hajde onda to da čujemo. Šta misliš u narednih godinu dana da promeniš kada je ovaj Kulturni centar u pitanju? Da možemo da te držimo za reč."

VV: "Napraviću prezentaciju Egzita, to je sigurno, prezentaciju BDV-a (Beogradska nedelja mode) i Miksera, to je sigurno, pregovori su u toku. Izložba Slavimira Stojanovića, nešto što će biti vrlo atraktivno i živo. Planiram da pokažem dokumetnarac Igora Stoimenova  o Bijelom Dugmetu...Ta priča sa Enki Bilalom bi bila simpatična. Nisam je još pokrenuo, ali uskoro ću. Trenutno sam, zajedno sa Rašom Teodosijevićem, koji predstavlja Srbiju na bijenalu u Veneciji, hteo da napravim neku vrstu sinhrone prezentacije njegovog rada. Znam da je Bobur, preko puta, kupio pet  - šest njegovih radova. Pričao sam sa ljudima koje znam preko puta i bili su otvoreni za saradnju. Ako uspemo nešto da uradimo, to bi bila prva saradnja sa „Golijatom" preko puta."