Predstavljamo: Jovana Stojmenović

Jovana Stojmenović je pre 28 godina rođena u Skoplju, ali je do svoje četvrte godine živela u Prištini na Kosmetu.

"Moji roditelji su takođe rođeni u Makedoniji, pa nam je i šira porodica bila ovde, i, prešli smo u Skoplje. Sasvim slučajno, u vreme kad sam na Filološkom fakultetu počela da studiram ruski i španski jezik, Miki Crnokrak me je pozvao da radim pod zakriljem njegove agencije".

Potom je „stigao" i poziv za voditeljski angažman na skopskoj Sitel televiziji?

"Tako je, od 2005. do danas. Pored jutarnjeg programa vodila sam i muzičke festivale, Ohrid fest, Rosa, neke specijalne emisije u Sitelu, zabavne manifestacije...
Upravo tvojim pojavljivanjem u jutarnjem programu Sitela dobijena je dodatna prepoznatljiva svežina u etru.

Kakva su tu iskustva i kakvu poruku šalješ ljudima koji se bude emisijom koju vodiš?

"Pre šest godina su me pozvali iz Sitela na kasting koji je u to vreme rađen jer im je bila potrebna nova voditeljka za jutarnji program. Već sam imala iskustva sa medijima zbog predhodnog angažmana kao model, odmah sam prihvatila taj, u to vreme, izazov, jer mi se dopao koncept emisije i kolege koji su radili u redakciji... Nisam pogrešila, s obzirom na to da sam već šest godina u toj emisiji, danas već i kao urednik. Inače, u životu, pa i na poslu, trudim se da na ljude utičem pozitivno, jer i ja volim pozitivne osobe. Danas retko ko može reći da mu je sve sjajno i da u životu nema nikakvih problema. No, to svakako ne treba da vide svi. Na kraju krajeva, od nas samih zavisi kako doživaljavamo stvari i kakav ćemo stav zauzeti u životu, žrtve ili borca. Mislim da svako od nas može i treba da se bori, i to sa osmehom na licu."

Moda ili novinarstvo? Postoji li tu neka moguća kopča bar u tvojim iskustvima? Kakav je iz tvog ugla, danas taj „svet mode u Makedoniji"?

"Veruj mi da danas već i ne znam ništa o svetu mode u Makedoniji. Čujem da ljudi komentarišu da su ranije bila bolja vremena za taj posao. Bilo je više modnih dešavanja i da su revije izazivala veći interes, a i da su manekenke nekako bile zapaženije i zastupljenije u medijima. Nedavno su me angažovali iz jedne modne kuće koju posebno cenim, Elena Luka, da radim na njihovoj reviji u sklopu modnog vikenda u Skoplju. Prihvatila sam jer je bilo angažovano nekoliko nas devojaka koje su bile aktivne pre šest, sedam godina na takvim dešavanjima. Prijalo mi je da ponovo budem deo svega toga, da se ponovo sretnem sa ostalim manekenkama i da osetim svu tu pozitivnu energiju koja se dešavala iza scena, a i na pisti. Pošto se radi o velikim profesionalcima koji su doprineli da to iskustvo bude lepo, ponudili su odlične uslove za rad, dobru organizaciju, masovnost. Inače, nasuprot mišljenju većine, moram da kažem da je i to veoma težak posao koji, kao i svaki drugi, traži usavršavanje i veliki ulog, često odricanje..."

Da li ti činjenica što si ćerka profesora srpskog jezika postavlja visoke standarde u radu, uključujući i angažman i na televiziji?

"Apsolutno da, ali navikla sam. Sa sestrom sam gajila nadu da ćemo dobiti neki lakši i bolji tretman od strane profesora na filološkom fakultetu, ali ispostavilo upravo - suprotno, da moramo da ponudimo i više od ostalih kako bi opravdale status mog oca koji je jako pravedan, ali i vrlo zahtevan kao profesor. Ne samo kad je u pitanju poznavanje gramatike i jezika, već uopšte u životu. Roditelju su nam, bez posebne priče, nekako prećutno stavili do znanja da očekuju mnogo, a onda vam baš i nije svejedno da ne ispunite visoka očekivanja roditelja. Ali mi smo naučile da na sve to gledamo kao na izazov, pa nam je onda i bilo interesantno, i, još uvek je. Danas smo im jako zahvalne na svemu tome, isplatilo se. Eto savet za sve roditelje od, sad već, jednog velikog deteta.

To su već saveti iskusne ličnosti?

"Pa ja sam već pravi vojnik. Otprilike ide ovako, ustajanje sa prvim petlovima, u pet i trideset, uniforma spremna, ispeglana visi na ofingeru. Spremanje, toaleta, oblačenje, a onda pravac „kasarna". Samo što ne radim razgibavanje, a i šminkam se, to vojnici ne rade. Bar ne bi trebalo. Šalim se, naravno, ali nije daleko od onog kako izgleda moje jutro kad imam emisiju. Sve mi je unapred spremno i isplanirano, ustajem ranije jer ne volim da žurim i jurim, polako pijem kafu, spremam se, nastojim da popravim raspoloženje ako nije baš na vrhuncu, u tome mi pomažu i kolege. Nekada pevam u kolima na glas da razradim glasne žice, alo to nije baš simfonija za uši"

Druženje?

"Imam dosta prijatelja, mahom onih koji su na sličnim angažmanima - voditelja, manekena, novinara, stilista i slično. Kad bolje razmislim tek nekoliko ljudi nije iz „tog sveta". Verovatno je tako kod većine, družiti se sa kolegama se nekako podrazumeva. Da li je razlog nedostatak vremena sretati se ljudima koji vam nisu u radnom okruženju, ili su možda u pitanju slični interesi i teme za razgovor, ne znam, ali tako je. Mislim da je neko zatišje u svetu mode i estrade kod nas, verovatno smena generacija, ili nešto drugo, možda... Ljudi se nekako previše bave politikom u zadnje vreme. Smatram da ima dosta prostora za poboljšanje i nadam se novim projektima, novim ljudima i svakako boljem životu za sve nas."