Imaginarni pejzaži

Bil Simen je umetnik koji je najpoznatiji po svojim multimedijalnim radovima, a njegov osobeni pristup je pre svega vezan za lične stilizacije i lirske interpretacije ritmova svakodnevice, bilo da su oni odnose na pejzaže, arhitekturu, objekte u domaćinstvu. Rođen 1956. godine, ovaj umetnik je predavao video i kompjutersku grafiku na Školi za dizajn Roud Ajlenda, odnosno na Institutu za tehnologiju Masačusetsa, poznatom MIT-u. Njegovi radovi su predstavljeni na brojnim festivalima vezanim za video i filmsku umetnost, između ostalih i na festivalu u San Sebastijanu i na Berlinalu. U svojim delima često spaja reči, kolaže, muziku i video snimljen na super osmici, koji dalje podvrgava raznim tehnikama montaže.

U poslednje vreme, često sarađuje sa muzičarima na kolaborativnim projektima u kojima se spajaju Simanove improvizacije na klaviru, sa suptilnim elektronskim i akustičkim intervencijama drugih stvaralaca. Cenjeni elektroničar Stiven Vitielo i Bil Simen su se poznavali iz okruženja Elektronik Arts Intermiksa – neprofitne organizacije posvećene produkciji, distribuciji, izlaganju i čuvanju medijske umetnosti. Vitiela je posebno zainteresovalo na koji način je Simen koristio „digitalni dilej” proizvođača Deltalaba, iz 1985. godine, koji je omogućavao da se naprave lupovi od jedne sekunde koji su se mogli ubacivati na određena mesta.

U centru albuma The Clear Distance se nalazi upravo mogućnost savremenih digitalnih alata za obradu zvuka, koji ne samo sposobnost dileja i interpolacije, već i stalne razmene, onoga što Bil Simen naziva „digitalnim volejem” između dva umetnika koja sarađuju. Na taj način, razdaljina, odnosno odstojanje se stalno zadržava, ali se njihov zajednički put neprekidno pomera, uvođenjem novih materijala koji se obrađuju i međusobno izmenjuju. U numerama koje su pred nama, čuje se ne samo zvuk klavira izveden iz biblioteke pijanističkih zvukova Bila Simena, već i deonice koje je uplela violončelistkinja Moli Berg, konkretni zvuci, kao i deonice odsvirane na Yamaha DX7, kao i analognim sintisajzerima. Rezultat ovog digitalnog pin-ponga između Simena i Vitiela je iznenađujuće opuštajuća, meditativna i inheretno lirična muzika, koja ostaje u svakom trenutku visoko apstraktna i samosvojna. Ona zaokuplja slušaočevu pažnju, već prvim zvucima i uvodi ga u jedan drugačiji vremensko-akustički prostor, u mnogome i zbog uspelog završnog miksa koji je načinio Lorens Ingliš.

Urednica Ksenija Stevanović