Олга Токарчук: Последње повести (2)

Олга Токарчук рођена је 1962.у Сулехову у Пољској. По завршетку студија психологије радила је као психотерапеут, а данас је несумњиво водеће име пољске књижевности. Добитница је бројних књижевних награда и признања. Врхунац њене књижевне каријере представљају Букерова награда 2018. за роман „Бегуни”, необично структурисан колаж записа насталих на разноразним путовањима, као и Нобелова награда за књижевност коју осваја исте године „за наративну машту која са енциклопедијском страшћу представља прелазак граница као облик живота” (уручена јој је накнадно 2019. из разлога ванкњижевне природе).

„...Слика се јавља тромо, тешко – загасит постаје најпре правоугаоник прозора у једнообразној позадини собне тмине, а онда сија сребрно и хладно, као из летаргије тргнути екран на којем ће ускоро почети пројекција. Ида не може да одреди кад се пробудила. Али нејасно назире шта ће бити, има утисак да је то реприза другог јутра, чак многих јутара.

Јава се разликује од сна јачином мисли – мисли су бесмртни, еластични атоми света, брујање, треперење струна, беспочетне су и бескрајне, меци који лете кроз космос светлосном брзином као клице инванзивне туђе врсте. У глави смештене, бескрајно се уланчавају међу собом појединачним детаљима, асоцијацијама, аналогијама. И заправо и не знаш како се спајају, шта их држи заједно, какав систем ту влада, а ни оне то не знају, њима систем не треба, оне се иза система скривају, учас направе дивне логичне конфигурације, фантастичне снежне пахуље, духовито стају у редове некаквих узрока, разлога и исхода, да би одједном то растуриле, прекинуле, и оно што је горе сад је доле, и крећу напред, али вијугају: укруг, спирално, цикцак. Или пак нестају, замиру, тону у сан, а онда експлодирају, бацају лавину. За једну мисао можеш се ухватити насумично, зграбити је као уже папирног змаја, дати јој да те понесе или накратко придржи, можеш је детаљно испитати и одложити, као да правиш места за друге, за замршеније и инванзивније. На јави изигравају уређеност, поредак, подваљују; сан их разрешава привида. Ноћу лумпују.

Док светлост продире кроз прозор, све су нападније и разговетније, постројавају се, преваранти који крећу у освајање дана, развлаче га међу собом, изрезују на трачице, мацерирају га. Машина за мишљење пуштена је у рад…”

(одломак из књиге Олге Токарчук Последње повести)

Текст је с пољског превела Милица Маркић.
Чита Жељко Максимовић.
Уреднице Оливера Нушић и Оливера Гаврић.