Kompozitor meseca – Jozef Hajdn

Ovaj Hajdnov opus obuhvata sonate, trija i divertimenta. U praksi 18. veka, ove kompozicije bile su deo jednog neprecizno definisanog, a izrazito heterogenog žanra, koji je bio namenjen kućnom muziciranju i usmeren ka sentimentu, odnosno slobodnom izražavanju emocija, kojem je Hajdn težio naročito posle 1780. Tokom šezdesetih godina, ove Hajdnove kompozicije su najvećim delom bile namenjene čembalu. Prva kompozicija za fortepiano ili klavikord povezuje se sa njegovom Sonatom broj 20 iz 1771, ali je u toj deceniji nastavio da piše isključivo kompozicije za čembalo. Početkom 80-ih godina, a naročito krajem te decenije, Hajdn se u potpunosti okrenuo fortepianu.

Rana dela za instrumente sa dirkama su istovremeno bila ozbiljna i galantna. Prva trija ili na primer Sonata broj 2 u Be duru bila su zahtevnija i stilski doslednija nego svi Hajdnovi rani kvarteti i većina ranih simfonija. U ranom opusu nailazimo i na veliki broj dela manjeg obima, nepretenciozna i jednostavnog stila, a pretpostavlja se da su bila namenjena studentima i amaterima. Najmanje dvanaest Hajdnovih sonata iz 60-ih i 70-ih godina 18. veka i danas se često izvode.

Poslednjih pet sonata Jozefa Hajdna, nastalih tokom devete decenije 18. veka, daleko su od skromnih, prijemčivih dela. U njima su lagani stavovi oblikovani kao fantazije sa varijacijama, dok su poslednji stavovi često bili u formi sonatnog ronda. U Londonu je napisao i dve izrazito virtuozne sonate; broj 50 u Ce duru i broj 52 u Es duru. Prva je poznata po prvom stavu koji je napisan u sonatnoj formi, ali sa neprekidnim varirarnjem osnovnog motiva, a sonata broj 52 je prokomponovana i sadrži drugi stav u udaljenom E duru.

Premda su sonate najznačajnija dela koja je Hajdn pisao za instrumente sa dirkama, u njih ubrajamo i dva kapriča: u Ge duru, napisan u formi ronda sa varijacijama i u Ce duru sa elementima sonatnog ronda, kao i Andante sa varijacijama u ef molu, jedno od Hajdnovih najoriginalnijih dela sa dvostrukim varijacijama i kodom.

Hajdnov opus za instrumente sa dirkama obuhvata i klavirska trija. Ova ostvarenja često su potcenjivana, odnosno pogrešno tumačena u odnosu na današnju koncepciju i viđenje klavirskog trija. Naime, klavirska trija iz 18. veka, kao i violinske sonate, posmatrani su kao sonate sa pratnjom: u njima je dominirao instrument sa dirkama, violončelo je udvajao deonicu klavira dok je violina više bila kamerno nego solistički tretirana, premda je često donosila glavne teme u laganim stavovima. Bez ozbira na to, gudački instrumenti jesu predstavljali suštinu klavirskih trija iz ovog perioda zbog same teksture, tonske boje i ritma.

Autorka Jelena Damjanović