O digitalnoj suverenosti, ili čiji su naši podaci

Pre tridesetak godina, kada smo se još svi navikavali na Internet, ova globalna mreža nije imala domovinu, nego je smatrana za digitalno opredmećenje ideala Globalnog sela – prostora slobodnog protoka ideja, informacija i kapitala, bez granica, bez pravila, i bez odgovornosti. Kako je vreme prolazilo, polako smo shvatali da je „mreža mračna i puna užasa“ i da se na njoj mogu pronaći stvari koje su ne samo moralno odbojne i kulturno neprihvatljive, nego i nelegalne, kriminalne i veoma opasne. Pitanje regulisanja i moderiranja ovog prostora, kao i cenzure i prisluškivanja koji se prirodno nameću kao nuspojava, nije tema od juče, ali dobijaju novi sloj značenja u vreme generativne veštačke inteligencije i velikih jezičkih modela. Odjednom globalna javnost postaje svesna da njihovi digitalni sagovornici i generatori slika nisu „tamo negde“, nego se zasnivaju na gigantskim mrežama grafičkih procesora i centrima za čuvanje podataka, koji nisu samo privatno korporativno vlasništvo, nego i pitanje – nacionalne bezbednosti.

Ali čije nacionalne bezbednosti? Koje države sebi mogu da priušte da uopšte razmišljaju o tome gde se čuvaju njihovi podaci i ko ih obrađuje? Logika koju već decenijama koriste preduzeća, koja će zbog bezbednosti podataka uobičajeno koristiti sporiji i lošiji softver i ograničenije privatne servere za elektronsku poštu od „besplatnih“ analoga, sada počinje da se postavlja na nivou celog društva. Evropska unija je nedavno pokrenula inicijativu da se institucionalno omogući njenim bezbednosnim strukturama da kontrolišu privatnu onlajn komunikaciju svojih (i tuđih) građana, što je otvorilo čitavu pandorinu kutiju moralnih, filozofskih, ali i čisto pravnih zavrzlama i problema. Prirodno se postavlja pitanje – ako su sloboda govora, sloboda privatnosti, pravo na tajnost, pretpostavka nevinosti i sl. građanska prava koja pojedincima garantuju ustavi i pravni poreci njihovih država, ko je odgovoran za njihovu zaštitu u digitalnoj stvarnosti? I šta znači ako jedna država jednostavno nema političke, pravne i ekonomske resurse da ta prava obezbedi?

Da li postoji digitalni suverenitet i kako bi se određivao, koja pravila geopolitike važe, a koja ne važe u virtualnom svetu, da li nacionalna zakonodavstva nestaju u bezličnosti big data sistema i da li će internet kakvim ga poznajemo moći da opstane, razgovaraćemo sa politikologom i naučnim saradnikom Fakulteta političkih nauka Milošem Vukelićem.

Autor „Gozbe“: Nikola Tanasić