Četrdeset godina „Pozitivne geografije“ – univerzalnost Bajagine lokalne poetike

Kada je profesor Mirko Zurovac na svojim predavanjima kritikovao relativizam u estetici, imao je običaj da pita zašto se u moru različitih kriterijuma, ukusa i modela vrednovanja ljudima nekako uvek dopadaju ista umetnička dela. U tim situacijama, profesor je uvek i bez ostatka navodio dva primera – Betovenovu Devetu simfoniju i Kelnsku katedralu. A da je bio sklon modernoj srpskoj i jugoslovenskoj pop kulturi, mogao je da pomene – Bajagu. Njegov muzički opus uspeva da zahvati celi kulturni prostor bivše Jugoslavije i da prevaziđe čitav niz tradicionalno nepremostivih barijera i granica, po kojima su se kao po šavovima pocepale i bivše Jugoslavije, ali i društva na postjugoslovenskom prostoru. U svetu nepomirljivih politika identiteta u kome je „muzika koju slušaš“ tvoje esencijalno svojstvo i „rigidni designator“, Bajagi je pošlo za rukom da ga slušaju – svi.

Pesme Bajage i Instruktora mogu da se puštaju u Makarskoj na moru i na ekskurziji na Zlatiboru, na vikendu na Paliću ili u gradskoj gužvi u Beogradu, on je dobrodošao i u kafani, i na splavu, i na svadbi, i u igraonici, i u Areni, i u kafiću, i u filharmoniji i uz gitaru pored vatre, njega će rado slušati i rokeri i narodnjaci, i pankeri i reperi, i profesionalni muzičari i klinci koji znaju tri akorda na gitari. Ukratko, „i vojnici u rovovima, i ludaci po krovovima“. Kreativni dometi ovog benda zaista opisuju jednu „pozitivnu geografiju“, probijajući se kroz stare političke i nacionalne pizme i ujedinjujući Srbiju, Jugoslaviju i šire Slovenstvo oko ljubavnih pesama i dobre muzike. Ova univerzalnost specifične poetike po kojima se Bajagine pesme lako prepoznaju predstavlja zanimljivu zagonetku za teoretičare umetnosti i pop kulture, utoliko pre, što su prepoznatljive po upravo lokalnim, beogradskim motivima i estetici koja nije razvodnjena do bezdušnih i bezličnih zajedničkih sadržalaca, već prelazi granice samouvereno i bez kompromisa, takva kakva jeste.

U čemu je tajna Bajagine univerzalne dopadljivosti, koja magija pretvara apsurdne rime i banalne teme u transgeneracijski evergrin, šta je „pozitivna geografija“ i kako se širi, i koje je mesto Bajage i Instruktora na srpskoj, jugoslovenskoj i široj evropskoj kulturnoj sceni, razgovaraćemo sa novinarem i teoretičarem pop kulture Milošem Jovanovićem.

Autor „Gozbe“: Nikola Tanasić