Moj Beograd

Poznate su čuvene reči Duška Radovića: „Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može se smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu. Svako dalje insistiranje na još nečemu, bilo bi neskromno."

O mestu gde se susreću Sava i Dunav, o „večitom" gradu i mestu burnih susreta Zapada i Levanta, svoje impresije neretko su iznosili svi oni koji bi bar na kratko osetili beogradski vazduh. Neki su ga kudili, drugi o srpskoj prestonici uvek govorili kao jedinom utočištu, onom od kojeg lepšeg nema.

„Nema grada na svetu oko koga su se jagmili toliki narodi, pod čijim su se bedemima vodile tolike bitke, koji je toliko puta menjao vlasnika i pedeset puta uništavan da bi se svih pedeset puta ponovo iz istorijskog groba podigao - kao što je naš Beograd. Pa zar ta činjenica što je taj grad srpski ni najmanje o Srbima ne govori?" - Borislav Pekić.

„Oni danas koji vole i poznaju ovaj grad, ne poznaju ga na osnovu onoga što su u njemu videli ili dotakli. Njegov najveći i možda najlepši deo je onaj koji je netragom nestao, pa ga više nikada nećemo videti, snimiti ili dodirnuti. Ali, istoriji pripada i onaj njen nestali deo, koji se više nikada neće moći rekonstruisati, onaj deo istorije koji se nalazi u nama, a ne u svetu oko nas." - Milorad Pavić.

„Nebo je nad Beogradom prostrano i visoko, promenljivo a uvek lepo; i za zimskih vedrina sa njihovom studenom raskoši; i za letnjih oluja kada se celo pretvori u jedan jedini tmurni oblak koji, gonjen ludim vetrom, nosi kišu pomešanu s prašinom panonske ravnice; i u proleće kad izgleda da cvate i ono, uporedo sa zemljom; i u jesen kad oteža od jesenjih zvezda u rojevima. Uvek lepo i bogato, kao naknada ovoj čudnoj varoši za sve ono čega u njoj nema i uteha zbog svega što ne bi trebalo da bude." - Ivo Andrić.

Duh Beograda krije se u jedinstvenom haosu njegovih zelenih pijaca, a pre svega u gipkom hodu Beograđanki. Beograđanke na ulici - to je za mene fantastičan moderan balet,

Duh Beograda je, najzad, i u osećanju da ste kod kuće, da ne možete propasti jer ste među svojima, da uvek i u svako doba možete da pozajmite nešto sitnine, ljubavi, krov nad glavom i malo neophodnog saučesništva pred zoru. (Momo Kapor)

Beograd je najružniji grad na svetu na najlepšem mestu na svetu. (Le Korbizije)

Istinu mogu reći samo ljudi koji žive tamo ili su makar malo osetili duh Beograda. Jer, Beograd čine ljudi...

O Beogradu nekad i sad govori Nenad Novak Stefanović, pisac i novinar.

Autor: Dušanka Petrović