Od kupusa i kozjih pluća do karanfilića – kratka istorija mamurluka i njegovih lekova

Svako ko se bar jednom probudio mamuran i dobro poznaje i fizičke i psihičke posledice prethodne večeri – glavobolju, mučninu, nezadovoljstvo samim sobom, kajanje, a ponekad i stid zbog nesputanog ponašanja koje je pratilo pijanstvo.

U doba pametnih telefona, neprijatnost koju izazivaju maglovita sećanja na prethodnu noć može biti još veća ako na internetu ostanu fotografski dokazi, dostupni svima da ih vide i o njima sude. A stari savet da je najbolji lek protiv mamurluka – ne popiti previše prethodne večeri – od male je koristi onome ko se već probudio sa njegovim posledicama.

Prekomerno uživanje u alkoholu, međutim, ima veoma dugu kulturnu istoriju. U Platonovoj Gozbi, nastaloj oko 385–370. godine pre nove ere, opisuje se gozba na kojoj gosti uz piće raspravljaju o prirodi ljubavi.

Razuzdano pijanstvo nezvanog gosta Alkibijada u oštrom je kontrastu sa Sokratovom sposobnošću da mnogo popije, a da ostane pribran i, što je za ovu priču još važnije – izbegne mamurluk.

Poštovaoci Dionisa, grčkog boga vina, opijanju su pridavali i drugačije značenje. Za njih je ono moglo da bude sredstvo za dostizanje stanja transcendencije. Tako se u drevnoj grčkoj zbirci himni posvećenih različitim bogovima, koja se pripisuje mitskom pesniku Orfeju, u 29. Orfičkoj himni Dionis priziva da podari „besprekorno obilje radosti“.

Ipak, i Grci i Rimljani smatrali su da je opasno i varvarski piti nerazblaženo vino. Antički istoričar Herodot pisao je da je Kleomen I, kralj Sparte, poludeo pošto je sa Skitima pio vino koje nije bilo razblaženo. Skiti su bili nomadski ratnički narod kojeg su se savremenici plašili i smatrali ga divljim, a čije se poreklo vezuje za oblasti drevnog Sibira.

Od Noja i Lota do srednjovekovnih krčmi

Pijanstvo ima svoje mesto i u Bibliji. Noje se opija vinom iz vinograda koji je zasadio pošto je preživeo Potop. Njegov sin Ham zatiče ga nagog i pijanog u šatoru i o tome obaveštava braću Sima i Jafeta. Njih dvojica pokrivaju oca, vodeći računa da ne pogledaju njegovu nagotu. Kada se Noje probudio „i saznao šta mu je učinio njegov mlađi sin“, prokleo je Hamovo potomstvo.

Proučavaoci Biblije su tokom vremena različito tumačili Hamov postupak, odnosno ono što je „učinio“ Noju – kao voajerizam, kastraciju ili incestuozno silovanje. Istraživači Džon Sice Bergsma i Skot Voker Han smatraju da je konkretno reč o incestu sa majkom, jer se na drugim mestima u Bibliji očeva nagota poistovećuje sa nagotom majke.

Ništa od toga, naravno, ne objašnjava zašto Noje sebe ne smatra krivim zato što se uopšte napio. Slično pitanje nameće se nešto kasnije u Knjizi postanja, u priči o Lotu, koji se dve večeri zaredom toliko napio da su njegove ćerke imale seksualne odnose sa njim, očigledno bez njegovog znanja, kako bi dobile potomstvo.

Biblija nam ne govori da li su Noje ili Lot posle svega patili od mamurluka, mada bi se za Nojevu razdražljivost moglo reći da na njega prilično podseća.

Hrišćanstvo je zadržalo antičko prihvatanje umerenog konzumiranja alkohola, ali je gubitak samokontrole u pijanstvu svrstalo u greh neumerenosti. Sve do Reformacije vino je imalo posebno mesto u srednjovekovnoj kontinentalnoj Evropi i Britaniji – tokom evharistije pretvaralo se u krv Hristovu koju je sveštenik ispijao, ali je istovremeno bilo i obeležje svetovnog društvenog položaja.

Samo su bogati mogli sebi da priušte da se napiju od vina. Iako su rani novovekovni engleski priručnici o zdravom životu upozoravali na opasnosti prekomernog konzumiranja vina, vlasti su za pijanstvo i antisocijalno ponašanje uglavnom krivile jako pivo i ejl – jeftinija alkoholna pića dostupna siromašnijim slojevima.

U srednjovekovnoj i ranonovovekovnoj Engleskoj krčme su zato često smatrane leglom poroka. To se jasno vidi i u pesmi Vilijama Lenglanda Pirs Orač iz 14. veka, u kojoj se opisuje kako lik koji predstavlja proždrljivost, na putu ka crkvi, skreće sa svog puta zbog Beti, žene koja pravi i prodaje pivo.

U priručniku iz 16. veka Sažeti režim, ili pravila zdrave ishrane, autor Endru Bord detaljno opisuje posledice pijanstva: „razum i čula otupljuju... apetit nestaje; u glavi je lakoća i ona boli“.

Po svemu sudeći, Bord je govorio o posledicama prekomernog konzumiranja ejla ili piva, jer pominje i „sladnog crva koji tako silovito pravi đavolski haos u glavi da se čitav svet vrti na točkovima“.

„Sladni crv“ zapravo je bio žižak koji je napadao slad korišćen za proizvodnju piva, ali se isti izraz u to vreme koristio i za onoga ko mnogo pije.

Kupus, bademi i – kozja pluća

Mogu li nam onda naši preci pomoći da pronađemo lek za mamurluk? Kao i danas, i u prošlosti je naglasak uglavnom bio na prevenciji.

Bord i njegovi savremenici okretali su se antičkim autorima u potrazi za načinima da se preduprede neprijatne posledice prekomernog pijenja. Antički autoriteti redovno su navođeni kao izvor preporuka o tome šta bi trebalo pojesti pre nego što počne pijanka.

Tako se verovalo da od posledica pijenja mogu da zaštite bademi, kupus, pečene dunje i pelen, biljka od koje se pravi apsint. Na spisku preporučenih namirnica nalazio se i jedan znatno neobičniji „lek“ – kozja pluća.

Postojali su i saveti šta učiniti kada je za prevenciju već bilo kasno. Posle preterivanja u hrani i piću, autori starih priručnika o ishrani preporučivali su umerenu fizičku aktivnost, pre svega šetnju, kao i spavanje. Izazivanje povraćanja ostavljano je kao poslednje sredstvo.

Posle vekova traganja – ima li leka

Postavlja se pitanje da li savremena nauka, posle toliko vekova isprobavanja najrazličitijih recepata, nudi više nade u pronalaženje pouzdanog leka protiv mamurluka.

Jedno novije istraživanje objavljeno u naučnom časopisu Addiction pokazalo je da tolfenaminska kiselina, piritinol i mnogo dostupniji ekstrakt karanfilića „zaslužuju dalja istraživanja“.

Ipak, sami istraživači upozoravaju da je taj zaključak zasnovan na „dokazima veoma niskog kvaliteta“, pa se još ne može govoriti o pouzdanom sredstvu koje bi moglo da otkloni posledice preteranog konzumiranja alkohola.

Zanimljivo je da su još srednjovekovni autori koji su pisali o ishrani hvalili karanfilić kao sredstvo za oporavak i ublažavanje stomačnih tegoba. Posle vekova potrage, tako se jedan od starih „lekova“ ponovo našao u središtu pažnje, ovoga puta savremene nauke.

Međutim, možda se i sama potraga za „lekom“ protiv mamurluka zasniva na spornoj pretpostavci – da je moguće jednostavno poništiti štetu koju čovek sam nanese telu i umu tokom epizode prekomernog pijenja.

Kada ne boli samo glava

Britanski pisac Kingsli Ejmis u svojoj knjizi O piću, prvi put objavljenoj 1972. godine, posvetio je čitavo poglavlje mamurluku. Ali nije se zadržao samo na glavobolji, mučnini i drugim fizičkim posledicama.

Ejmis je razlikovao fizičke i „metafizičke“ simptome mamurluka – one koji se odnose na emocionalno i psihološko stanje čoveka posle pijanstva.

Zato je nudio i savete za lečenje „metafizičkog mamurluka“. Među njima su bili „čitanje za mamurluk“ i „slušanje za mamurluk“, odnosno knjige i muzika koje bi kod mamurne osobe trebalo da izazovu određeno raspoloženje i pomognu joj da se izbori sa psihološkim posledicama prethodne večeri.

Ejmis je smatrao da „emocionalno morate da se osećate gore pre nego što počnete da se osećate bolje“.

Drugim rečima, mamurluk bi, prema takvom shvatanju, trebalo proživeti, a ne samo prikrivati njegove simptome. Neprijatnost tako postaje svojevrsni način da se okaje „greh“ prekomernog uživanja.

A ta ideja, posle svih vekova koji razdvajaju savremenog čoveka od srednjovekovnih pogleda na piće, i nije toliko daleko od srednjovekovnog ideala telesnog samoodricanja.