Црева као пивара, ретка болест опија без пића – трансплантација столице потенцијално решење

Пијани без алкохола – оно што је дуго звучало као необична анегдота испоставља се као озбиљан метаболички поремећај: синдром сопственог врења алкохола, код којег црева сама производе етанол, сада се боље разуме захваљујући истраживањима микробиома.

За сада не постоји поуздана процена колико је људи широм света погођено. У стручној литератури болест се описује као „веома ретка“, али лекари истовремено полазе од тога да постоји велика непријављена учесталост, јер се многи случајеви вероватно погрешно тумаче као злоупотреба алкохола или друге болести.

Када црева постану пивара

Код синдрома сопственог врења алкохола оболели постају алкохолизовани иако нису попили ни кап алкохола. Дуго су прекомерно размножене кваснице у цревима сматране главним осумњиченима, али новија истраживања стављају у фокус одређене врсте бактерија. Актуелна студија у часопису Nature Microbiology представља до сада најопсежније истраживање ове изузетно ретке болести.

Студију је спровео тим око Бернда Шнабла и Синтије Шу са Универзитета Калифорније у Сан Дијегу, велике америчке универзитетске клинике са фокусом на истраживање јетре и микробиома.

Шнабл и Шу анализирали су узорке столице 22 пацијената са синдромом сопственог врења алкохола, 21 члана њихових домаћинстава и 22 здраве контролне особе. Тиме су могли јасније да раздвоје улогу исхране и окружења од улоге самог микробиома.

Бактерије као скривени произвођачи алкохола

У лабораторији су узорци столице оболелих производили знатно више алкохола него узорци контролних група. За то су првенствено одговорне цревне бактерије као што су ешерихија коли (escherichia coli) и клебсијела пнеумоније (klebsiella pneumoniae), које прекомерно ферментишу угљене хидрате у етанол.

„Ови микроби користе различите метаболичке путеве за стварање етанола и могу да подигну ниво алкохола у крви толико да оболели више нису способни за вожњу“, објашњава Шнабл.

Када је „само једно пиво“ било из црева

Синдром сопственог врења алкохола показује колико радикално микробиом може да утиче на понашање и здравље – све до промила који на суду или током саобраћајних контрола одлучују о кривици или невиности.

Права мука ове болести није само алкохол у крви, већ и сумња: ко ће још поверовати особи која се куне да није ништа пила, када јој сопствена црева раде као тајна пивара?

Многи оболели се у почетку обележавају као прикривени алкохоличари – са драматичним последицама по свакодневни живот, партнерске односе и пре свега њихову веродостојност.

Истовремено, досадашње дијагностичке процедуре су захтевне, јер пацијенткиње и пацијенти под строгим надзором морају да конзумирају храну богату угљеним хидратима док се мери алкохол у крви. Шнабл и Шу предлажу да се убудуће болест дијагностикује путем узорака столице и да се циљано интервенише у бактеријски метаболизам.

Трансплантација столице као нада

Стандардизована терапија за сада не постоји. Код једног пацијента из студије симптоми су се знатно побољшали након две трансплантације столице. Трансплантација столице (фекална трансплантација микробиоте, ФМТ) звучи непријатно, али је веома ефикасна.

При том се цревне бактерије здравог донора преносе у црева пацијента како би се поремећени микробиом „ресетовао“. Овај обећавајући приступ тим ће сада систематски даље испитивати на групи од осам оболелих.

Стручњаци у новим сазнањима виде важан корак ка персонализованој медицини микробиома, али упозоравају на преурањени оптимизам – до успостављене терапије потребне су веће студије и дугорочни подаци .