Između tradicije i mistike – čudesni svet japanske „No“ drame

Privlačnost Japana kao države i kulture u velikoj meri leži u spoju modernog i tradicionalnog. U toj ostrvskoj zemlji i dalje se, recimo, neguju vekovima stare kulturne forme, poput čajne ceremonije ili kaligrafije.

Uporedo s njima traju i srednjovekovne pozorišne forme, od kojih je jedna, No drama, specifični umetnički izraz, koji tipično pripoveda o potresnoj, tragičnoj sudbini božanstava, posrnulih i preminulih junaka, pri čemu se oslanja na motive iz književnosti i na budistička i verovanja domaće politeističke, animističke religije šinto.

No kombinuje muziku, ples i recitovanje, a jedna od upadljivih odlika u njenom umetničkom pristupu je to da glavni izvođači, koji neretko igraju natprirodna bića, od davnina nose maske iz uverenja da je čoveku nemoguće da izrazi dostojanstvo i raspoloženja božanstava i duhova, te njihove emocije prenose stilizovanim pokretima tela i izmenjenim, nesvakidašnjim glasom. Recitovanje, dakle, podrazumeva govor dubokim, snažnim glasom koji dolazi iz trbuha i asocira na onostrano. 

Varljivi svet

No dramu, čiji je umetnički izraz u ranom 15. veku, oslanjajući se na delo svog oca, definisao i obogatio glumac, pisac i teoretičar Zeami, karakterišu jednostavnost, minimalizam i uzdržanost u pokretu i prikazu emocija. U tome se može videsti estetski uticaj Zen Budizma, čiji je poklonik bio i sam Zeami.

U vreme kada je on radio da uobliči novu pozorišnu umetnost, Japan je bio zahvaćen naizgled beskonačnim unutrašnjim sukobima: krvavim udarima, izadajama i osvetama, taštim i uzaludnim nadmetanjima za prevlast koja su, skupa s pobeđenima, brzo gutala i pobednike. Život se gubio lako – u ratu, od pošasti i zemljotresa, a gladnima i od bola obnevidelima aveti mrtvih su se priviđale kao pratioci i susedi od krvi i mesa, isto koliko i kao varljive utvare.

Česta žrtva bili su status, ugled i čast. Bio je to svet upravo onakav kakvim ga je video budizam: svet nestalnosti i prolaznosti, profanosti i pustih iluzija, u kojem su nauštrb vrline i spasenja vladali zabluda i mizerija, u kojem su životi bili poput kapljica jutarnje rose koje čekaju da ih odnese vetar – u No drami taj čemer bio je oličen u neutešnim duhovima palih koji pohode ukleta mesta na kojima su doživeli propast.

Tragični junaci No drame, često prognani ili osiromašili ratnici, tipično, uranjaju u duge setne monologe i potom iz krutog stava utonulosti u kontemplaciju hitro pređu u odrešite, odlučne kretnje, praveći reske zamahe lepezom ili štapom, te čvrste, ali tečne korake, nošeni vriskom „provrlih“ bubnjeva i oslobođenih frula, gonjeni monotonim, ritmičnim horskim pevanjem koje povremeno presecaju namerni, artikulisani krici – da bi taj vihor kratkog pomamnog plesa jednako naglo okončali iznenada utihnuvši, uspravni i nepokretni poput kipa.

Najveći broj komada od njih oko 250 koji se redovno izvode i danas nastali su između 14. i 16. veka u vreme političke rascepkanosti, neizvesnosti i sukoba, kada su na štetu dvora i plemstva dominirali moćni feudalni gospodari iz ratničkog staleža samuraja.

Te društvene okolnosti i upliv obrazovanih samuraja kao pokrovitelja odrazili su se na sadržaj No drame, pa je puno predstava koje kroz razmišljanja i postupke svojih junaka veličaju ratničke vrline poput hrabrosti, dostojanstva i lojalnosti. Plesne konvencije i vizuelni izgled No teatra u značajnoj meri su utvrđeni u dobu Tokugava, pod paskom i patronatom šogunata koji je oformio istoimeni samurajski klan, kojem je početkom 17. veka pošlo za rukom da ujedini zemlju. 

Kako gledati No

Prosečnom stranom gledaocu, vrtlog vizuelnih i zvučnih nadražaja poput šarenih, svilenih kostima, maski, grlenih glasova i kakofonije instrumenata može se učiniti napornim za čula i teškim za praćenje. Kao takav, međutim, No navodi na razmišljanje – da li umetnost nužno mora da bude prijatna, da li pozorišni komad mora da pleni radnjom i kakvi su bili pogled na svet i shvatanje umetnosti ljudi koji su ga tokom vekova oblikovali u ono što je danas. Postavlja se i pitanje kako treba gledati No, na šta obratiti pažnju i ko su ljudi koji danas uživaju u njemu.

Zapravo, osim relativne naviknutosti na vizuelnu postavku i pevački stil, ni japanski gledaoci nisu u mnogo boljem položaju kada je u pitanju razumevanje ritualizovane, relativno statične radnje. Naime, komadi No drame i danas se izvode na srednjovekovnom japanskom jeziku na pozornici koja ne dopušta promene predela i scena, zbog čega dobrim delom nisu razumljivi ni savremenoj domaćoj publici – ona se o zapletu informiše čitajući kratki libreto.

U Tokiju smo na sopstveno traženje dobili priliku da porazgovaramo lično sa Kazufusom Hošoom, dvadesetom po redu glavom škole „Hošo“, jedne od pet pravaca koji danas neguju tu staru umetnost. No scena na kojoj vežba i predstave izvodi njegova škola smeštena je u kvartu Suidobaši u neupadljivoj zgradi u podnožju brda, koja delom sadrži i stambene jedinice i spolja deluje znatno manja nego što jeste, te praktično u svojoj utrobi krije dragulj pozorišne umetnosti koji brusi njegova trupa. Njemu prenosimo svoje sumnje i pitanja.

Svežeg lica i raspoložen za razgovor, mladi umetnik nam smesta kaže da je No poput baleta u smislu da je akcenat više na fizičkom izrazu, odnosno, tehnici plesa i suptilnim pokretima, kao i promenama u glasu izvođača, nego na samoj radnji i zapletu, mada postoji i priča koja se njome pripoveda. On stoga smatra da No drami treba prići s drugačijem svešću i očekivanjima nego savremenom teatru.

„Ako gledate No dramu na isti način kao pozorište ili film, ona vam verovatno neće biti interesantna. Ono što je u njoj zanimljivo su telesne kretnje koje drugde ne postoje. Zato je bolje na No predstavu otići sa idejom da ćete gledati skulpturu koja se kreće“, kaže on i poziva potencijalnu publiku da obrati pažnju na kvalitet izvedbe kata, utvrđenih obrazaca kretnji poput gestikulacije i koraka.

„Više nego u tečnost pokreta, mi trud ulažemo u to da tačno i bez suvišnih pokreta izvedemo kate, kojima se vaja telo i prostor. Jer, ako se puno krećete, taj element vajanja postaje nezametljiv“, ističe Hošo, živo dočaravajući karakter i privlačnost No drame brojnim paralelema i metaforama.

Ona je, naglašava, višedimenzionalna umetnost koja različitim gledaocima nudi različite doživljaje slično ronilačkoj turi, u kojoj neko može izabrati da prosto jezdi kroz dubine, dok drugi mogu da se posvete traganju za morskim životinjama ili pak fotografisanju. „No je možda čak i u izvesnom smislu nalik borilačkoj veštini“, kaže on, „jer podrazumeva dosta rada na pokretima, odnosno, usavršavanju kati, te predstavlja Put (filozofiju i način života)“.

Bogatstvo jednostavnosti

Veština pružanja bogatog umetničkog izraza kroz minimum radnje i rekvizita, vidna je ne samo u suzdržanim i relativno retkim gestovima i kretnjama, već i u maskama koje su često tako izrađene i ofarbane da pod različitim uglovima i osvetljenjem mogu da dočaraju i po tri različita izraza lica, odnosno raspoloženja.

Uz svedenost pokreta, No dramu odlikuje i jednostavna, mala scena u čijem dnu, kao jedini likovni ukras, stoji slika usamljenog, razgranatog drveta bora. Kažu da, kada je davno u prošlosti predstava bila držana za radost i zadovoljenje bogova, da su oni u njoj uživali sa obližnjeg bora, te da i sada sa slike tog zimzelenog drveta bdiju nad glumcima i sviračima.

Sva ta štedljivost i gotovo škrtost u izrazu obiluje nagoveštajima i gledaocu, smatra Hošo, daje prostor za maštu. I Koki Sano, veteran trupe koji nosi titulu šite, glumca koji na svojim plećima nosi tehnički i fizički najzahtevnije uloge, slaže se u toj oceni:

„No drama izražava svet fantazije s kojim se ne srećemo u svakodnevnom životu… Upravo zato što je scena jednostavna publika ima priliku da zamisli pejzaž i taj svet.“

Zeamijev cvet

No je klasična umetnička forma koju teatrolozi širom sveta visoko cene zbog trajnosti, osobenog umetničkog izraza i estetike, te za ono vreme vrlo progresivnih, gotovo modernih nazora njenog najvećeg teoretičara Zeamija, koji je još u srednjem veku pozivao učenike da improvizuju i u izvedbi se prilagođavaju raspoloženju publike.

On je zagovarao i filozofiju neprekidnog usavršavanja i jednu vrstu umetničkog misticizma, odnosno učio istrajnost i neposustajanje u traganju za neprikosnovenom veštinom – neizrecivom suštinom No, koju je slikovito nazivao „cvetom“.

Ipak, u svojoj kolevci, Japanu, zbog stilske arhaičnosti i teškog jezika, u poređenju s drugim novijim i lakšim pozorošnim formama, No drama nije mnogo posećena i posebno bije bitku za naklonost mladih. Uprkos tome, ona i dalje poseduje profesionalne izvođače i mecene, te odanu publiku, zahvaljujući kojima istrajava. To su, uglavnom, ljudi, kaže Hošo, koji su umorni od površnosti masovne kulture i teže nečem dubljem, nekoj vrsti mira ili spokoja, koju, on smatra, u sebi nosi No.

Spoj tuge i smeha

Komadi No drame sami po sebi imaju literarnu vrednost, pa se mogu i čitati samostalno, mada je doživljaj potpuniji kada se to učini pred odlazak u pozorišnu dvoranu. Oni su po pravilu melanholični i setni – neretko, po sadržaju, predstavljaju gorku ispovest duhova tragično preminulih: izdatih i pogubljenih ili prisiljenih na samoubistvo.

Interesantno, stoga ih često prate komični skečevi na jednostavnom govornom jeziku, čija je svrha da osveže i opuste publiku. Tada se kao junaci pojavljuju obični seljaci, trgovci i samuraji niže klase, pohlepni i prevrtljivi, smešni u svojoj samovolji i neskrivenoj sebičnosti – igraju ih glumci bez maske na način blizak zapadnjačkom pozorištu, slobodnim, prirodnim kretnjama, ne prateći konvencije o uzdržanosti i sputanosti izraza No drame, koju nadopunjuju kroz kontrast.

U njoj su, tradicionalno, izvođači muškarci, i mada poslednjih decenija na scenu stupaju i žene, duboki glas i velika mišićna snaga potrebni za recitovanje i ples u praksi znače da ovom umetnošću i dalje dominiraju muškarci. Oni zahvaljujući maskama publici predstavljaju i ženske likove.

No drama tematski je zaokupljena onostranim – duhovima mrtvih, njihovim nemirom i bolom. Same No drame u prošlosti su praktično bile i jedna vrsta ritualne utehe za mrtve, medij u kojem im se pružala prilika da se izjadaju i upokoje. Nekada je smrt bila svakodnevica, a svet lutajućih duša, utvara i aveti stvarnost sama; kapric bogova nije bio fikcija, već nešto što najneposrednije dodiruje život ljudi.

Taj stari život ovekovečen je u No drami, i mada je nju moguće gledati i kao fantaziju, književnost ili plastičnu umetnost, veliki deo njene vrednosti leži upravo u tome što pruža dragoceni uvid u dušu ljudi starine.