Мајами – град журки, графита, сунца и плажа

Врео, сув, тропски ваздух загрлио ме је као старог пријатеља када сам слетео у Мајами. Сваким удисајем упијам сунчеву топлину, али и неминовну прашину велеграда. По други пут долазим у Мајами, овог пута намерен да изнајмим аутомобил на аеродрому, како бих лакше обилазио знаменитости ван града.

Мајами је познат по журкама, графитима, жарком сунцу и плажама. Али Мајами је више од тога: он је и престоница уметности, нарочито арт деко стила са више од осамсто изузетних зграда изниклих попут џиновских печурки двадесетих и тридесетих година двадесетог века. Фасаде Мајамија чекају да добију заштиту Унеска, зато сам се најпре одлучио за шетњу старим делом града. 

Када сам пре седамнаест година први пут боравио у Мајамију, залутао сам током дуге шетње. Тада још није било џи-пи-еса на телефону, па сам заустављао људе да их упитам за смер.

„Не говорим енглески“, био је коментар сваког пролазника. Усред Америке у једном од највећих америчких градова нисам могао да пронађем једног јединог говорника енглеског језика! Тада ме је то изненадило, а сада знам да седамдесет одсто становника Мајамија говори шпански и да се са енглеским језиком овде не може далеко стићи.

Највише се говори шпанглески (spanglish) – мешавина шпанског и енглеског која ће можда једног дана постати призната као посебан језик. Томе доприноси бројна кубанска популација, пристигла у овај град после Кубанске револуције.

Поред шпанског и енглеског, који неуспешно покушавају да науче већ пола века, Кубанци су донели жив и помало дивљи темперамент уз много музике, игре и весеља, што је дало посебну динамику граду окупаном сунцем. 

Крузер до крузера

Мајами је светска престоница крузера. Није ни чудо, јер има највећи промет ове врсте бродова на планети, као и самих путника на њима. Више људи овде долази да се укрца на брод или искрца са њега, него што их долази да ђускају у клубовима, иако је по ђускању град познатији.

Док хиљаде младих танцује по целу ноћ, на хиљаде дедица и бакица са севера америчког континента долазе да се овде удобно сместе на свој крузер. Небројени милиони путника годишње на овом комадићу планете хрле на џиновске бродове веће од највиших градских солитера. Ти плутајући градови размилеће се одавде по целом свету, али највише по Карипским острвима.

„Уместо да живимо у старачком дому, ми смо направили такав финансијски план да десет месеци годишње живимо на крузеру, а два са децом и унуцима“, каже ми један брачни пар и објашњава да би трошак дома отприлике био сличан, док чекамо ред на градски „точак“, главну атракцију на обали центра града.

То је точак са кабинама које подижу путнике шездесет метара изнад кафића, шеталишта, обале, све док се не поравнају са врховима оближњих солитера. Одатле се најбоље виде бродићи и јахте са голишавим тинејџерима, чија се музика и ларма мешају са певањем морских таласа. Небом ниско лете малени авиони који на својим реповима имају закачене плакате – информације о журкама и догађањима у граду.

Ту испод, у непосредној близини, зноје се радници на градилишту у претешким униформама. Ковитлаци прашине отимају се и прелазе изнад металних заштитних ограда и допиру на улицу.

Петнаестоспратнице изгледају као играчке, када су около зграде од по четрдесет или шездесет спратова… После Њујорка и Чикага овде се налази највише небодера у Америци, чак три стотине, док је њих седамдесет високо изнад 150 метара. Како је много тога у нама засновано на перспективи из које посматрамо.

Црква Џезу, римска дама међу џиновима од стакла и метала

Прошетао сам се до цркве Џезу (Gesu Church), најстарије католичке цркве у Мајамију, изграђене 1896. године, и једне од најлепших и највећих цркава на Флориди. Прима 850 верника, али унутра није било никога када сам је посетио. Само је пет-шест просјака, што седело што лежало, на степеништу крај улаза, надајући се доласку некога дареживљог. Изгледало је као да су статуе остављене ту да се у својој усамљености моле за нас, док напољу тече живот, налик другом универзуму, без додирних тачака са миром и древношћу хришћанства.

Црква је пространа, грађена у класичном стилу, права римска дама која се не уклапа у архитектуру града: около су високи метално-стаклени солитери, испред цркве нови модели аутомобила Тесла – металне кутије као створене за колонизацију Марса са затамњеним стаклима – пролећу покрај просјака.

Топла фасада од црвених цигала, са низом украса класичне готске архитектуре као да је пренета из Рима. Међу новим грађевинама изгледа старије него што јесте, као да је у њој скупљено много векова. Чини се да је једина преживела катаклизму која мора да је са собом однела многе сличне грађевине, и сад је остала сама да штрчи у погрешном времену. Потврду за то налазимо само неколико корака даље, где је смештен метални бик плавих очију, у стилу анимираног филма о трансформерсима – скулптура на тргу, оличење модерне уметности.

Џиновско, грубо слово Икс у трави направљено од црне пластике боље се уклапа међу небодере, него дирљиво лепа црква. Тамнопути пијаница ме напада зашто сликам слово Икс, помислио је да сам и њега сликом обухватио.

Пролазим покрај аутобуске станице са дивним графитима против колонијализма, која се користи и као писоар на отвореном. Сваки је велики амерички град спој супротности, екстремног сиромаштва и екстремног богатства, лепоте и културе смешане са зачуђујућом непристојношћу и хаосом.

Саобраћајна гужва око цркве, али и у целом ширем центру града у току шпица паралише саобраћај у потпуности. Потребно је много времена и још више чврстих нерава да се прође стотинак метара колима. Зато сам једва дочекао да пронађем паркинг, али не и да га платим.

Најопаснија ситуација у Мајамију по моје здравље догодила се када сам сазнао да сат времена паркирања овде може да кошта и по 50 долара! На сву срећу одобрили су ми попуст, па сам два сата платио „само“ 46 долара. У свим великим америчким градовима главни бизнис је постала наплата паркирања. Није мали број нових милионера који су згрнули своја богатаства на гаражама и паркинг местима.

Знамо се, али одакле?

На главном шеталишту спазих познат лик. Лепа девојка таласасте косе обучена у светлуцаву провидну хаљину као да иде на дворски бал, наслонила се на ограду и гледа у море. Загледам је, али не могу да се сетим одакле се знамо. Прилазим јој, рукујем се, наступила је срдачно, види се да ме је препознала. Нажалост, не могу да се сетим како се зове, а срамота је да упитам.

Тек наједном окружила нас је група деце. Да није професорка? Прилазе са папирићима и оловкама, моле је да се потпише. Један клинац носи њену слику на којој пише Џенифер... Лопез!

Гужва је већ постала несносна, па сам се померио у страну. Сигурно је помислила да сам још један од њених обожавалаца и никада неће сазнати да сам мислио да се знамо са претходних путовања. 

Мајами је град славних; ту живи и Иги Поп (којег такође не бих препознао на улици), Глорија Естефан и читава плејада значајних глумаца и музичких звезда. Мене, пак више интересују звезде других видова уметности, рецимо књижевности и архитектуре, којих овде такође има прилично. Живео је у Мајамију и Ал Капоне и као туристичка атракција постоји тура у којој посетиоци корачају његовим стопама.

„Боље је живети на ногама него умрети на коленима“, биле су речи председника који је рат водио из колица, дакле ни на ногама ни на коленима већ седећи – Френклина Рузвелта. Овај натпис се може прочитати на споменику посвећеном Американцима палим у разним ратовима.

Неколико стотина имена не могу да много да дочарају, чак ни ликове толиких дечака и мушкараца који изгубише животе. Уз напор разазнајем који су све ратови у питању, али већу пажњу привлачи богата фонтана и стубић посвећен миру на којем је на десетак језика, укључујући и руски, исписана реченица „Нека мир зацари светом”.

Ратни споменици миришу на крв и неправду, чак и кад су их подигли праведници за праведнике, јер нема рата и крвопролића које је драго небесима. Да ли је игде икада било која страна до краја остала чиста?

Парк је препун палми и сунца, море се плави у близини, призива да се њиме заплива или заплови. Неколико бањан дрвета (бенгалских смокви) донетих из Индије, раширила су своја огромна стабла као да су се протегла зарад сунчања на обали и закрилила део парка. 

И болница као туристичка атракција

Стаклено-бетонски центар Мајима је градско језгро са једном од највећих концентрација банки на свету, а град је по богатству трећи у Америци. Богатство је изградило и највећу болницу у САД са више од 1.500 кревета, која је такође постала туристичка атракција.

Чак четири милиона туриста похрли сваке године да се диви чудесима овог града, али и да се обезнани од ђускања. Ноћу су читави делови Мајамија претворени у гигантски ноћни клуб који се из уских тамних простора прелива на тротаре. Зар онда треба да нас чуди што је град такође пун превараната?

Када сам већ напустио Мајами, овај град је одлучио да ме не пусти на миру. Рентакар агенција је пријавила непостојећа оштећења на аутомобилу и тражи астрономску накнаду, иако сам платио пуно осигурање. Није први пут да наилазим на преваранте у рентакар агенцијама, али изгледа да су Американци најбољи у много чему, па и у преварама. Горко сунце Мајамија било је за мене, барем овај пут. 

Па ипак, знам, вратићу се у Мајами да остварим још понеки сан, да посетим пријатеље и изванредне музеје, да напишем још понеки текст и да се и ја са бакама и декама отиснем пут најлепших плажа планете.