Ратна веза између нацистичке Немачке и империјалног Јапана – политичка, војна и економска сарадња коришћењем подморница

Ревизионистичке силе задојене фашистичком и милитаристичком идеологијом, нацистичка Немачка и империјални Јапан, сматрале су нужним да се кроз политичко, економско и војно повезивање међусобно помогну и заједнички супротставе другим геополитичким голијатима прве половине 20. века.

Било је то донекле логично али суштински противречно замршено савезништво које је пре постојало на папиру него у стварности јер га је кидала центрифугална сила огромне географске удаљености, међусобно неспојивих ратних циљева и пригушене расне нетрпељивости.

Јер, мада су и Берлин и Токио ватрено прижељкивали преструктурирање светског поретка и растакање глобалне хегемоније старих колонијалних сила Британије и Француске, њихови стратешки приоритети нису били усаглашени.

Хитлер је, на пример, од Јапана, који је сматрао инфериорном цивилизацијом која је свој колосални индустријски и војни искорак остварила искључиво захваљујући научном и технолошком знању добијеном са Запада, тражио удар на Совјетски савез, који би његовим сада већ исцрпљеним и ослабљеним трупама под Стаљинградом и другде у Русији и Украјини умањио терет, али су се Јапанци, поучени искуством из кратког рата на граници Кине и Монголије 1939. године прибојавали окршаја с Црвеном Армијом и уопште били заокупљени крупним операцијама у Кини и у Пацифику.

Тако, војске Рајха и острвске церевине не само што нису биле у прилици да делују заједно у борби на одређеном фронту, већ нису биле ни усмерене на исто бојиште. Зато им је као модалитет сарадње преостала само размена војних искустава, техничких решења и материјалних потрепштина.

Операција "Јанаги"

То је управо био смисао амбициозне и врло ризичне операције у Јапану познате као "Јанаги" - њен циљ, размена војних технологија, сировина и материјала, првобитно је требало да буде остварен коришћењем бродова, али је због све јачег притиска противника из ваздуха њено спровођене убрзо премештено под воду, односно, поверено подморничарима. Они су добили епски задатак да се пробију кроз Пацифик, Индијски и Атлантски океан све до велике немачке базе у Лоријену у северозападној Француској.

У склопу те сложене подводне размене Немци су својим и јапанским теретним подморницама на Далеки исток слали упутства за производњу и узорке митраљеза, топова, нишанских справа и радара, као и моторе, машине "Енигма" за кодирање порука, а, при крају рата, и планове за конструкцију млазних авиона Месершмит "Ме-163" и "Ме-262", који су тада, као и ракете "В1" и "В2", били нови, револуционарни изум и моћно оружје суштински другачијих перформанси од постојећег које је корисницима пружало наду да би очајно тешка војна ситуација ипак могла да буде преокренута.

С друге стране, Јапанци су у Француску углавном достављали своја ваздухопловна и морнаричка торпеда, лекове и сировине из југоисточне Азије коју су држали под окупацијом, као што су гума и руде метала. Још једна важна функција подморничког транспорта био је и превоз конструктора, инжењера, војних аташеа и важних политичких фигура.

Стуб операције

Вероватно најважнији посао у склопу сложене, опасне операције "Јанаги" обавила је подморница "И-29", изграђена у лучком граду Јокосуки на улазу у Токијски залив и примљена у плаве редове царске морнарице почетком 1942. под палицом искусног капетана Ђуићи Изуа.

Оруђе за бој и уништавање, "И-29", која се одазивала на позив "бор", може се рећи, имала је тајно име не само природњачког, већ и песничког, односно, уметничког призвука, јер то зимзелено дрво, које асоцира на зиму и снег али и истрајност и жилавост, има битно место у јапанској поезији И но драми, где осликано на паравану од папира фигурира као практично једини украс на минималистичкој позорници.

"И-29" је била подморница дуга 108 метара, коју је опслуживало 94 чланова посаде. Њених првих неколико патрола у пространом, од борби узаврелом Тихом океану прошло је тихо, без улова. Прво непријатељско пловило, скромни трговачки брод, та челична ајкула је потопила тек у септембру 1942, седам месеци након уласка у службу. Пре него што је у априлу 1943. пошла на пут до Африке како би остварила контакт са Немцима и реализовала део циљева операције "Јанаги", њен највећи плен су били стари парни брод "Пол Лакенбак", који је за потребе америчке војске теглио тенкове и бомбардере "Б-25", и британски теретњак "Тилава" са немалом посадом од 280 људи, који је потопила у Арапском мору.

Те 1943. "И-29", која је испловила из Сингапура, се у Индијском океану, у близини острва Мадагаскар и обале Мозамбика, сусрела са немачком подморницом "У-180". Предала јој је планове јапанског носача авиона "Акаги" (потпљеног 1942. током битке за Мидвеј), неколико торпеда и две тоне злата за потребе амбасаде у Берлину. У немачко пловило су прешла и два инжењера која су требала да Хитлеровим конструкторима помогну у разумевању и копирању јапанске технологије примењене у тим оруђима.

Од Немаца "И-29" је, поред поште за њихову амбасаду у Токију, муниције, мамаца за сонаре и топовских цеви, преузела индијског националисту и борца за независност од Уједињеног краљевства Субхаси Чандра Босеа. Ова је раније побегао из британског заробљеништва у својој земљи и на спектакуларан начин, претварајући се да је глувонеми Паштун, преко Авганистана, а потом и Совјетског Савеза и Италије доспео у Берлин.

Он се тамо ставио на чело војне формације од 3.000 индијских добровољаца, војника које су Немци заробили у борби с Британцима у северној Африци, и који су се, осим њему, на верност заклели и Адолфу Хитлеру.

Босе, који је био разочаран тиме што му фирер није понудио конкретни начин на које би та јединица могла бити употребљена за ослобођење Индије, сада је био на путу за јапанске поседе у југоисточној Азији, одакле је даље требало да се запути у домовину и поведе у бој герилске снаге које би сарађивале са трупама Јапанске царске армије - ове су се налазиле у Бурми, на прагу источне Индије, што значи да су нудиле реалнију опцију за збацивање британског колонијалног јарма.

"И-29" тако је дала важан допринос стратешком, али несумњиво мегаломанском циљу јапанског царства да завлада Азијом тако што ће из ње потиснути европске колонијалне силе.

Потонуће подморнице

Друга мисија "И-29" у вези нацистичке Немачке била је транспорт залиха: у њу су у новембру 1943. у Сингапуру, који је тада био под јапанском контролом, укрцани тунгстен, цинк и лим, али и, у време рата изузетно луксузна роба - кафа. У терету који је понела биле су и фармаколошке супстанце: лек против маларије кинин и опијум, који је коришћен за ублажавање болова од рана.

Овог пута јапанска подморница је отпловила чак до Лоријена, важног немачког упоришта из којег је Криегсмарине ("ратна морнарица") покушавала да овлада Атлантиком.

Неки од јапанских подводних апарата који су деловали под окриљем операције "Јанаги" били су уништени на дугом, трновитом путу за Лоријен недалеко од западне обале Африке - у простору од острва Капо Верде до Шпаније и јужне Француске подморнице сила Осовине су биле редовно изложене савезничким насртајима из ваздуха. И сама "И-29" доживела је тешке тренутке услед напада америчких бомбардера у близини Иберијског полуострва, али је успела да у марту 1944. безбедно пристане у Лоријену, у доброј мери захваљујући заштити коју је на крају четворомесечне одисеје добила од немачке авијације.

У француској луци на њену палубу је монтиран приотивавионски топ "Круп". Укрцано је 18 путника, од којих четири немачка официра. Утоварени су боксит, жива и друге супстанце и, што је најважније, "Енигме", нишански радари, тело ракете "В1" и планови за млазне летелице "Ме-163" и "Ме-262". Ови потоњи су касније успешно искоришћени за развој јапанских експерименталних прототипова, који су се у ваздух винули, буквално, неколико дана пред крај рата.

Међутим, то ће, испоставиће се, бити последња потпуно успешна мисија те јапанске подморнице. У повратку она је успела да се докопа Сингапура, где је кратко пристала и оставила део путника и драгоценог терета. Но, само који дан касније, 25. јула, у мореузу који раздваја Филипине и Тајван упала је у смртоносну заседу америчких подморница.

Потонуће снова о освајању света

Конац на праксу размене знања, оружја и материјала подморницама ставила је капитулација Немачке у мају 1945. године.

Капетан последњег пловила које је требало да физички повеже фаштичке савезнике "У-234", након што је добио информацију о завршетку рата и наређење да се стави на располагање непријатељу, те исте проверио, одлучио је да своју подморницу, која је преносила расклопљени млазни авион "Месершмит Ме-262" и око пола тоне уранијум-оксида намењеног истраживању у вези катализатора за авионско гориво, преда у руке Американцима.

Када су то чули, два јапанска стручњака, морнаричка инжењера и конструктора, од којих је један у Немачку приспео управо помоћу славне "И-29" и који су сада у нацистичкој подморници били на путу кући, одузели су себи живот испијањем отрова у складу с кодексом ратничке части који је јапанским војницима забрањивао да искусе срамоту предаје.

Њихова беживотна тела, као и све велике амбиције и планове везане за међусобну сарадњу и заједничко освајање света, прогутале су мрачне дубине Атлантског океана.