Da li smo u stvari proizvod želja drugih ljudi

Prema Luku Berdžisu, autoru knjige Želeti: Moć mimetičke želje u svakodnevnom životu (Wanting: The Power of Mimetic Desire in Everyday Life), koja se zasniva na radu francuskog naučnika Renea Žirara, naše želje su mimetičke. Drugim rečima, snažno ih oblikuju modeli oko nas, bilo da su to poznate ličnosti, ljudi koji su uticali na naš život ili naši vršnjaci. Mi smo, u stvari, proizvod želja drugih ljudi.

Berdžis razlikuje dve vrste želje: površne i duboke. Površne želje su efemerne i na njih lako utiču spoljni faktori, dok su duboke želje ukorenjene u našim osnovnim uverenjima i vrednostima. Da bismo preuzeli kontrolu nad svojim željama i izbegli da nas guraju i povlače u pravcima koji nisu svojstvene nama samima, moramo identifikovati razliku između njih.

Čovek je stvorenje koje ne zna šta da želi. Zato tražimo druge ljude da bismo saznali. Veoma smo drugačiji od bilo koje životinje. Životinje imaju instinktivne odgovore; gladni su, jedu. Ako im je hladno, traže toplije sklonište. I mi imamo te instinktivne nagone, takođe. Ali ono po čemu smo različiti je to što imamo ceo ovaj univerzum apstraktnih želja za koje nemamo nikakav unutrašnji radar. Nemamo mehanizam za izbor između ovih objekata želje.

Za želju su potrebne sile koje su veće od nas samih. Kada bismo mogli da pucnemo prstima i poželimo bilo šta, onda bi svet bio sasvim drugačije mesto. Ali to nije način na koji želje funkcionišu.

Šta je mimetička želja?

Reći da je želja mimetička znači reći da je imitacija. Mi tražimo modele želja. Ljudi koji nam pomažu pokazuju šta vredi želeti. Postoji neka vrsta poniznosti koja je potrebna da bi se razumelo: „Ja sam proizvod želja drugih ljudi, počevši od mojih roditelja, počevši od prijatelja koje sam imao kada sam bio dete.“ Nastavljamo taj proces mimetičke želje sve do odraslog doba, gde ona odlazi u podzemlje i postaje mnogo skrivenija nego kada smo deca, ističe Berdžis.

Duboke želje su poput slojeva stena koje su se taložile tokom našeg života. To su želje koje se mogu oblikovati i kultivisati kroz modele poput naših roditelja i ljudi kojima se divimo kao deca. Ali na nekom nivou, one su povezani sa suštinom onoga što smo mi. One se mogu povezati sa višegodišnjim ljudskim vrednostima: istinom, lepotom, dobrotom, ljudskim dostojanstvom. Svako ljudsko biće ih ima.

Ono što Berdžis naziva površnim željama, to su veoma mimetičke i efemerne želje. To su stvari koje danas postoje, a već sutra će da nestanu. One su podložne vetrovima mimetičkih promena, jer nisu ukorenjeni u sloju nas samih koji je izgrađen tokom vremena.

Ove želje autor posmatra kao lišće koje prekriva slojeve stena, koje će lagani vetar oduvati. Novi model dolazi u naš život; stare želje su nestale. Odjednom želimo nešto drugo. Mnogi ljudi u jednom trenutku osveste da su njihove karijere proizvod površnih želja. I čim otkriju dovoljno moćnog modela u drugoj karijeri, oni se menjaju, a onda to urade četiri ili pet puta pre nego što shvate da nikada nisu bili ukorenjeni u vlastitim dubokim željama, što drugi ljudi neće tako lako primetiti.

Biti u stanju da identifikujemo razliku između ove dve vrste želja je ključ za vraćanje neke kontrole nad onim čemu težimo jer prepoznajemo da nam ne donose konačno ispunjenje.

U toku svakodnevnog života, gurani smo i vučeni u milion različitih pravaca. A ako se ne izvučemo i ne nađemo vremena za sećanje, nećemo moći da slušamo svoje živote, da slušamo druge i da razumemo način na koji naši odnosi i naše želje rastu i nastaju. I bićemo iznenađeni ako za pet ili deset godina poželimo nešto ili nastavimo da sledimo želje koje su nas dovele do mesta na koje zaista možda nismo želeli da idemo.

Društvene mreže – mimetička mašina koju nosimo u džepu

Danas živimo u svetu gde možemo da stupimo u kontakt sa bilo kim, čak i ako se nalazi na drugom kraju planete, ili ako ima mnogo više moći i novca od nas, mi i dalje možemo da komuniciramo sa njim. Znači da imamo mimetičku mašinu u džepu u kojoj postoje svi ti ljudi.

Društvene mreže su nam dale milione mimetičkih modela sa kojima se sada moramo boriti. Svi smo sa desetak mimetičkih modela prešli na milione, a kao kultura nismo sasvim shvatili šta to znači za naše mentalno i emocionalno zdravlje, napominje Luk Berdžis.

Postoje dve vrste mimetičkih modela.

Prva vrsta se naziva spoljašnjim posrednikom želje. To su modeli koji su izvan našeg sveta; da li zato što oni postoje u drugačijoj društvenoj sferi od nas, ne postoji mogućnost da dođemo u direktan kontakt sa njima, a svakako da im ne možemo postati rivali. Oni su na neki način, izvan našeg sveta želja, izvan našeg sveta takmičenja. Ovi spoljašnji modeli želje mogu biti stvarni, ili mogu biti izmišljeni.

Druga vrsta modela je unutar našeg sveta koji se zove unutrašnji posrednici želje. To su ljudi sa kojima dolazimo u kontakt i postoji mogućnost sukoba ili rivalstva sa tim ljudima. To su članovi naše porodice; to su ljudi na našem radnom mestu; to su ljudi koji bi čak mogli biti naši prijatelji. Lakše je da se poredimo sa njima. Ovo su ljudi na koje gledamo kao na merila, i mnogo je veća verovatnoća da ćemo zavideti nekome sa kim smo išli u srednju školu, a ko sada ima odličan posao i prelepu suprugu/a, nego što bismo mogli da zavidimo najbogatijoj osobi na svetu.

Opasnost sa spoljnim posrednicima želje, sa držanjem koraka sa ljudima koji su veoma uspešni, sa ljudima koji su modelirali određeni stil života, jeste da tom procesu nema kraja. Svaka želja je oblik transcendencije. Želimo da pređemo granice, da pređemo samo još jednu planinu, da budemo osoba kakva trenutno ne osećamo da jesmo.

Imati pozitivne modele želje za oponašanjem je veoma dobra stvar. Važno je imati ljude koji modeliraju vrline i dobrotu koju bismo želeli, ali moramo razumeti ograničenja svakog modela. A razumevanje kako se dinamika između nas i naših modela menja u tom scenariju je zaista, zaista važno, naglašava Beridžis. Takođe je važno da razumemo kada nam je neko unutrašnji model želje, jer u tom slučaju moramo da postavimo granice.

Mudro birati modele

Želja potiče od toga da osećamo da nam nešto nedostaje, a to nas može dovesti u opasan, začarani krug jer će uvek postojati drugi model za ugledanje. Moramo da biramo naše modele mudro. Takođe moramo da znamo kada nas model raspaljuje željom za nečim što će doneti pravo ispunjenje ili će izazvati samo udar dopamina, ili će nam omogućiti da maštamo o životu koji verovatno nikada nećemo imati. A čak i da uspemo, verovatno bi nas to učinilo nesrećnim.

Dovoljno je otići na Instagram i provesti pet minuta, i videti modelirane stilove života, vidite modelirane destinacije za odmor, modu, izgovor, načine angažovanja, način govora, političke preferencije. Sve ove želje su modelovane za nas 24 sata dnevno, milijarde njih, i moramo da razumemo mimetički pejzaž društvenih medija ili ćemo u suprotnom postati potpuno kontrolisani.

Ko sam ja?

Slušanje je ključno za transformaciju, napominje Berdžis. Parker Palmer je rekao da, „Pre nego što mogu svom životu da kažem šta želim da radim sa njim, moram da slušam svoj život koji mi govori ko sam ja“. Koliko nas to radi?

Dakle, ako hoćemo da želimo drugačije, poručuje Luk Berdžis, trebalo bi svoj život da vežemo za one modele kada smo bili uključeni u duboko smislenu aktivnost koja nas je potpuno ispunjavala i pogledamo da li postoji obrazac. Berdžis je ubeđen da ako prođemo kroz svoj život i identifikujemo tri, četiri, pet od ovih priča o ispunjenju, verovatno ćemo uvideti da se pojavljuje obrazac. I to će biti naš život koji nam govori nešto o tome gde u stvari pronalazimo ispunjenje svojih želja.