Oproštaj od Vlade Divljana

U čast istaknutog muzičara jugoslovenskog novog talasa, njegove pesme pevali su njegovi prijatelji Srđan Gojković Gile, Momčilo Bajagić Bajaga, Dušan Kojić Koja i drugi.

„Bio je muzika, bio je rokenrol“, rekao je muzički urednik Sloba Konjović i dodao da je danima tražio reči koje će upotrebiti ovom tužnom prilikom, ali sve su mu izgledale slabo.

„Sećam ga se u 'Idolima' gde je bio pokretačka snaga, a to je bilo vreme kada je postojala perspektiva, živelo se bolje i kvalitetnije i Vlada je bio na vrhu toga“, istakao je Konjović i podsetio da je Divljan bio neverovatan talenat prisutan na ovim prostorima i da je obeležio odrastanje mnogih generacija.

U Domu omladine je vladala neobična tišina uprkos velikom broju ljudi koji su prisustvovali komemoraciji.

Nekadašnji frontmen beogradskog benda „Idoli“ i istaknuti muzičar jugoslovenskog novog talasa godinama se borio sa teškom bolešću koja se poslednjih meseci pogoršala, a preminuo je 5. marta u austrijskoj prestonici.

Devedesete godine 20. veka proveo je u Australiji, od 1991. do 1997. godine živeo je u Sidneju, nakon čega se vratio u Beograd. Od juna 1999. godine živeo je i radio u Beču.

Ostaće upamćen kao sjajan muzičar koji je obeležio jugoslovensku muzičku scenu, što samostalnim radom, što sa kultnim bendom „Idoli“, čiji je frontmen bio od 1980. do 1984. godine.

Sa „Idolima“ je objavio albume Odbrana i poslednji dani (1982) i Čokolada (1983), a samostalno tri solo albuma Tajni život A. P. Šandorova (1988), Sve laži sveta (2000) i Vlada Divljan presents Die Tonzentrale (2003).

Godine 2012, objavio je album Četiri godišnja doba sa bendom „Ljetno kino“.

Bavio se komponovanjem muzike za filmove, a svoj trag ostavio je na filmovima Šest dana juna, Kako je propao rokenrol, Crni bombarder, Tri palme za dve bitange i ribicu, Sedam i po, Čekaj me, ja sigurno neću doći, Na lepom plavom Dunavu...