Riga – grad crnih glava, mudrih glava i crnih mačaka

Imala sam sreću da letonsku prestonicu posetim u nedelji kada se proslavljao Dan nezavisnosti.

Čitav grad sijao je zbog Festivala svetlosti,  na ulicama su bile mase ljudi, glavne trgove i znamenitosti krasile su svetlosne i zvučne instalacije, pabovima i kafanama se širila pesma i miris lokalnih specijaliteta, raspoloženje je svuda bilo veselo i praznično. 

Možda mi je zato od tri baltičke zemlje najvedriji utisak ostavila Letonija. Verovatno čista slučajnost. 

Letonci za sebe tvrde da su rezervisan i distanciran narod. Rado će vam to ilustrovati anegdotom da su jedva čekali da se završi pandemija kovida, kada je obavezna distanca između ljudi bila dva metra, kako bi se vratili na svoja uobičajena - tri metra distance. 

Ipak ta distanca kao da ne važi za državne zvaničnike.

Dok smo sa lokalnim vodičem bili u informativnoj šetnji gradom, dvaput nas je gotovo okrznuo prolazeći Edgars Rinkevič, predsednik države lično. Obezbeđenje ga jeste pratilo, ali se distanca u odnosu na ostatak građana nije mnogo primetila.

Išao je ka parlamentu, gde se održavala svečana sednica povodom praznika. Skupštinu od okruglo stotinu poslanika Letonci vole da zovu "100 mudrih glava". Ironično doduše. 

Letonija ima oko 1.800.000 stanovnika, a trećina ih živi u prestonici Rigi. Grad je osnovao nemački biskup iz Bremena 1201. 

Baltička plemena koja su tu živela, nisu se ujedinila, poput litvanskih i stvorila moćnu državu. Od bratskih baltičkih naroda, Letonci istoriju više dele sa Estoncima, a sa Litvancima kulturu. Letonski jezik ipak nije toliko sličan litvanskom, da bi mogli i da se razumeju, a sa Estoncima pogotovo, čiji je jezik blizak finskom i potpuno različit. 

Ovde doduše Danci nisu dobacili, ali su zato vladali Poljaci, Šveđani i naravno Rusi.

Stanovnika ruskog govornog područja i sada ima ogroman broj, oko 40 odsto, ali za razliku od Estonije, ovde društvo kao da je manje podeljeno. Ne postoje zasebne ruske škole, a u školama se kao strani jezik prvo uči engleski, pa ruski.

Mlađe generacije više su proevropski nastrojene, ima i mešanih brakova.

U kontrastu sa severnijim Talinom, koji je pravi srednjovekovni grad. Riga gotovo da nema građevine starije od 250 godina. Barutna kula, u kojoj je sada smešten Muzej rata, jedini je preživeli spomenik iz srednjeg veka. 

Zato je Riga prava mala prestonica ar nuvoa, umetničkog pravca samog kraja XIX i početka XX veka. Ima više od 800 zgrada u tom stilu, čije prelepe fasade krase mnoge delove grada, a posebno je po njima poznata Albertova ulica. 

U pešačkoj zoni u centru naići ćete i na neobičan spomenik posvećen duhu. Legenda vezana za njega tipična je priča o zabranjenoj ljubavi. Zavoleli su se oni koji to nisu smeli, letonska devojka i okupator, švedski vojnik. Kada ih je otkrila straža, zabranjena ljubav surovo je kažnjena - oboje su živi zazidani, a glasovi njihovih duhova još se, kažu, ponekad čuju uz zvižduk vetra, kako se dozivaju, izjavljujući i dalje jedno drugom ljubav. 

Luteranstvo, koje su doneli pomenuti Šveđani, vodeća je religija u zemlji,  ali postoji i veliki broj pripadnika ruske pravoslavne crkve i dvadesetak odsto katolika.

Kao i u susednoj Estoniji, i letonska kuhinja je nalik nemačkoj. Jede se uglavnom krompir, meso, kiseli kupus, ražani hleb. Probala sam tradicionalno lokalno jelo, veoma ukusan sivi grašak sa slaninom. Naravno i kiseli kupus, uz pržene štapiće ražanog hleba, koji su nezaobilazni snek uz piće i grickaju se u svakoj prilici. 

Najpoznatije obeležje Rige je Kuća crnoglavih, prepoznatljiva čipkasta građevina i simbol na svim savremenim suvenirima, iako je današnja izgrađena tek devedesetih godina prošlog veka kao verna replika originalne iz XIV veka, koja nije preživela.

Izgrađena je kao sedište udruženja trgovaca. Ova delatnost je inače, zbog geografskog položaja, bila najmasovniji i izuzetno profitabilan biznis. Uslov za članstvo u udruženju, osim poslovnog uspeha, bio je i da trgovac ne bude u braku, kako bi u potpunosti bio posvećen samo svom poslu.

Na trgu ispred Kuće crnoglavih je i mali spomenik jelki,  kao simbol toga da je u Rigi, navodno, okićena prva božićna jelka, oko 1510.godine. 

No, još pre nego što sam došla u Rigu, vodič iz Talina me je u šali upozorio da će me Letonci "slagati" i da im poručim da je estonska iz 1441. starija više od pola veka. U  Rigi su se pravdali da je njihova prva koju su krasile svećice. 

Obližnji Trg katedrale krasi velelepna biskupova katedrala iz XIII veka, čije su monumentalne orgulje, sa više od 6.000 cevi, izgrađene u XIX veku, dugo bile najveće orgulje na svetu. 

Jedan od simbola Rige je i crna mačka i to zbog neobične zgrade u centru, čiji krov krase dve nakostrešene crne mačke. Legenda kaže da je letonski trgovac, u ono vreme novi bogataš i pridošlica u grad, takoreći skorojević, želeo da postane član prestižnog udruženja trgovaca, ali kada mu je taj zahtev s indignacijom odbijen, u znak protesta je kupio plac direktno prekoputa sedišta tog udruženja. Na njemu je sazidao kuću, na čijem krovu je postavio dve crne mačke, da "urekne" one koji mu nisu ispunili želju. 

Spomenik slobode na glavnom trgu u parku podignut je 1935. godine i preživeo je i II svetski rat i ponovnu okupaciju Sovjetskog Saveza.

Na njegovom vrhu je statua Milde, devojke koja nosi tri zvezde, simbol tri regiona Letonije.

Trg je obično glavno mesto za okupljanja i slavlja. Tako je bilo i tokom mog boravka, kada je Riga bila na ulicama proslavljajući Dan nezavisnosti, 107. rođendan države. 

Ali, kažu da to nije bilo ni približno najvećem skupu na tom mestu, koji se desio u leto 2023. godine,  kada se tu okupilo više od 40.000 ljudi, proslavljajući istorijski sportski uspeh nacije - bronzanu medalju na svetskom kupu u hokeju na ledu!

Sve je relativno, pa je ono što bi za Kanadu predstavljalo debakl, za Letoniju bilo istorijski uspeh za pamćenje.

Kao i većina velikih turističkih gradova, i Riga ima svoju "amajliju", metalni spomenik čiji se jedan deo neuobičajeno upadljivo sija, jer ga svi putnici namernici dobro protrljaju za sreću. To je Statua bremenskih životinja, ilustracija jedne od bajki braće Grim, a dobijena je kao poklon od grada Bremena, odakle je potekao i osnivač Rige.

Ovde se ne čeka doduše u podugačkom redu, kao ispred bika na Menhetnu, pa nije na odmet propeti se malo na prste i protrljati njuškice magarenceta, praseta i mace za sreću. A ako ste dovoljno visoki da dohvatite i kljun petla na vrhu, radosti nema kraja - možda vam se posreći pa se jednom i vratite u ovaj šarmantni grad na obalama Zapadne Dvine i Baltičkog mora.