Samarkand – bajka i zbilja prestonice Tamerlanovog carstva   

Znate onaj osećaj kada zavrtite globus, zažmurite, i zamislite da odete tamo gde vam se zaustavi prst? Moj put u Uzbekistan protekao je gotovo tako. Odabrala sam destinaciju po principu „otići što dalje“ u narednih nekoliko dana, i tamo gde mogu sa postojećom kartom za neograničene letove, koju sam želela da isprobam. 

Izbor je pao na Samarkand. Samo ime je zvučalo tako egzotično. A tek bajkovite fotografije Registan trga, okupanog suncem koje tone ka horizontu. Prizor iz „1001 noći“. Ali bukvalno, jer upravo iz Samarkanda je i Šeherezada. Bila sam u gotovo pedeset zemalja, u Uzbekistanu nikad.

Dileme nije bilo. Protrljala sam Aladinovu lampu i…otišla!

Kako ću da se vratim, o tome ću da brinem naknadno.

Posle nešto veće drame tokom puta, zbog rata na Bliskom istoku, zatvaranja vazdušnog prostora Irana i prinudnog međusletanja u Kutaisi u Gruziji, domogla sam se Šeherezadinog grada. 

Imala sam utisak da je i posadi aviona laknulo. Ne zbog opasnosti, nego zbog putnika koji većinom, niti su striktno poštovali naredbe o vezivanju, ustajanju, ponašanju tokom leta, niti su ih, istini za volju, razumeli, gurajući se da prođu preko reda.

„Prepredenost“ lokalnog taksiste, koji me je, uprkos dogovorenoj ceni, zakinuo za par evra, vrativši mi kusur u vidu smotuljka, da ne primetim odmah, više mi je izmamila osmeh, nego što mi je pokvarila raspoloženje. Nije imao pojma da sam, već na prvi pogled, od njega upravo to i očekivala.

Kuća u kojoj sam odsela bila je zato primer pravog toplog gostoprimstva. Gazdarica, lepa tamnokosa mlada žena bademastih očiju i blagog osmeha, sa svoje dve ćerkice, pravi je primer mešavine naroda u ovoj zemlji bivšeg Sovjetskog Saveza. Maternji jezici su joj ruski i uzbečki. Sa majčine strane je poluruskog poluuzbečkog porekla. Otac joj je Tadžik, ali njihov jezik, blizak persijskom, ne govori uopšte.

Već prve večeri otišla sam u organizovano razgledanje sa lokalnim vodičem, predusretljivim Fajozidinom. I on je Tadžik, kao većina stanovnika u toj pograničnoj oblasti sa Tadžikistanom. Otac mu je bio učitelj, a u Samarkand je došao po službenoj dužnosti. Iako relativno mlad, sa dozom sete priseća se velike zajedničke države u kojoj se rodio. Prvom predsedniku, Islamu Karimovu, koji je „demokratski“ ostao da vlada sve do smrti, odaje priznanje za obnovu spomenika kulture u Uzbekistanu. Tu je bio vizionar, kaže. Potreba da se, posle osamostaljenja, s ponosom istakne ono svoje, nacionalno, rezultirala je renoviranjem i obnavljanjem brojnih spomenika iz prošlosti, a Samarkand baš ima čime da se podiči. Njegove građevine ostavljaju bez daha i sve su pod zaštitom Uneska. 

Ovaj grad od pamtiveka je bio raskrsnica drevnih kultura i jedno od glavnih čvorišta Puta svile, od Kine ka Evropi. Najveći procvat doživljava za vreme velikog vojskovođe Timura Lenka, poznatog i pod imenom Tamerlan. Sa ambicijom da obnovi imperiju Džingis Kana, ovaj inteligentni, ali i okrutni strateg, prodornih zelenih očiju, stvorio je krajem 14. veka najveću državu svog vremena, koja je obuhvatala ogroman deo centralne Azije i prostirala se od Kine i Persijskog zaliva do Bosfora i Sredozemlja. Samarkand je učinio njenom prestonicom i najbogatijim gradom sveta. Bio je visok, brkat, autoritativnog glasa i mrkog pogleda. Hramao je na jednu nogu i nije imao tri prsta na ruci – uspomena na pljačkaški poduhvat iz mlađih dana.

Procenjuje se da je u svojim pohodima pobio pet procenata tadašnje celokupne svetske populacije. Njegove multietničke armije, vrhunski istrenirane u jahanju, mačevanju, borbama strelom i kopljem, čiji su oklopi pokrivali svaki deo tela i koje su savremenici nazivali „mašinama za ubijanje“, bile su strah i trepet širom Azije, ali i Afrike i Evrope. 

Ipak, smrtonosne pohode obavljao bi selektivno, pa bi iz gradova koje osvaja prvo izdvajao intelektualce, naučnike, muzičare, slikare, ljude od znanja i talenta, i slao ih u svoj rodni kraj da ga oplemenjuju i unaprede. 

Želeo je da po veličini osvojenih teritorija prevaziđe Aleksandra Makedonskog. Kontrolisao je Put svile, a 1405, kao 69-godišnjak, krenuo i u pohod na Kinu. Iscrpljen i bolestan od teškog puta, umro je bukvalno pred Kineskim zidom. Da nije, možda bi i današnja mapa sveta izgledala drugačije. 

Ostao je inspiracija brojnih umetnika u vekovima koji su usledili, od Kristofera Marloua, do Georga Fridriha Hendla ili Edgara Alana Poa. Posvećene su mu opere, drame, poeme, filmovi. 

Njegova grandiozna statua na tronu danas stoji na mestu spomenika Karlu Marksu u Samarkandu. U neposrednoj je blizini njegovog mauzoleja, pravog bisera orijentalne arhitekture tog vremena, poput mnogih drugih dragulja čiju je gradnju naredio. 

Među njima je i Bibi Hanum džamija, posvećena njegovoj prvoj i omiljenoj ženi, koja je genetski zaista i vodila poreklo od Džingis Kana i bila mu jedina porodična krvna spona sa uzorom.

Nezaobilazan za posetu je i grandiozni Šah-i-Zinda kompleks mauzoleja, koji datiraju od 11. do 19. veka i gde je sahranjen i Kusam-ibn-Abas, rođak proroka Muhameda, koji je u sedmom veku došao tu da propoveda islam. Kompleks je odredište muslimanskih hodočasnika iz raznih krajeva, a u okviru njega su i mnoge grobnice Timurovih rođaka.

Najpoznatiji Timurov potomak je njegov unuk Ulug-beg, uvaženi astronom i matematičar svog vremena, koji je vladao Samarkandom u 15. veku.

Iz njegovog perioda datira i astronomska opservatorija, sagrađena 1420. godine u kojoj je Ulug-beg okupljao vodeće islamske proučavaoce svemira poznog srednjeg veka.

Njegova medresa na Registan trgu, smatrala se jednim od najuglednijih univerziteta islamskog sveta i pohađali su je mnogi istaknuti naučnici i pisci.  

Velelepni trg, koji je u kasnijim vekovima dopunjen još dvema medresama, najprepoznatljivija je vizura grada, poput scenografije neke orijentalne bajke. 

Uveče se tu danas odvija pravi mali muzičko-svetlosni spektakl, sa brojnom publikom, što turista, što lokalaca, posedalim po stepeništu koje se poput amfiteatra spušta ka trgu, uživajući u predstavi svetlosne arabeske.

Ovde ćete non-stop viđati i mladence, koji dolaze da se slikaju u čarobnom ambijentu. Tamnokose nasmejane mlade u šljaštećim venčanicama od sintetike protkane štrasom, koje vise i na lutkama brojnih okolnih prodavnica. 

I u svakodnevnom životu Uzbekistanke se uglavnom tako oblače. Glave često pokrivene hidžabom, i u odeći od tkanina koje isijavaju na sve strane. Šljokice, štras, šareni staklići koji imitiraju drago kamenje, nose se na garderobi bez obzira na doba dana, od ranog jutra pa sve do večeri. 

Svaka druga, i mlada i stara, ima istetovirane obrve, i to crnom bojom, i vrlo gusto, gotovo spojeno, što dodatno pojačava njihove tamne oči i dramatični izraz lica. 

Evropski turisti za lokalno stanovništvo su atrakcija. Dok sam bazala ušorenim ulicama, pored čudnih kuća sa visokim zidovima uz sam kolovoz i velikim kičastim kapijama, pratio bi me buljuk dečice, koja su se uglavnom igrala na ulici i znatiželjno prilazila svakom strancu, poželevši mu Salam alejkum ili Zdravstvujte.

Sa mnogima sam morala i da stanem da se slikam. Ne samo s decom. Selfi su želeli svi, i deca i žene i muškarci. Pomislila sam kako li je tek Novaku Đokoviću. 

U jednom restoranu večerala sam dvaput. Dopao mi se ukus goveđih i jagnjećih ražnjića, salate od domaćeg povrća i mirisnog čaja s limunom, koji me je aromom podsetio na detinjstvo i stari „ruski“ čaj iz limenke, koji mi je, kada bih bila bolesna, kuvala majka. Jedan od razloga što mi nije teško padalo ako me boli grlo i moram da ostanem u krevetu. Ovaj uzbekistanski ga je ukusom, čini mi se, i nadmašio, a donosio mi ga je pričljivi konobar, izrazito uskog mršavog lica sa istaknutim jagodicama, pomalo feminiziranih manira i jedini koji je u restoranu govorio engleski, i to začuđujuće dobro.

Čim me je ugledao da drugo veče zaredom ulazim u restoran, dočekao me je kao najbližu rođaku, pričao kako mu je naporan bio dan, poslužio me kafom i oslovljavao sa "sister". I nije dozvolio da meso i salatu jedem bez hleba. „Nije red, kad si u Uzbekistanu.“ Ostao mi je u sećanju kao jedna od upečatljivijih slika iz te zemlje. Sušta suprotnost taksisti s početka.

Osim grilovanog mesa u raznim varijantama, štošta se još od specijaliteta ovde može probati. Jedan od najčešćih je tzv. plov, pilav od pirinča, mesa i povrća, koji je nezaobilazna stavka na meniju gotovo svih restorana. 

Vrlo je popularno i tradicionalno pecivo somsa, punjeno nadevom od mlevenog mesa. Bila sam u, na prvi pogled neuglednoj pekari u kojoj ga, prema oceni lokalaca i turista, prave najbolje, u zabačenijem delu grada. Proces pečenja, u velikom kazanu na ulici, pravi je mali spektakl, jer se sirove somse lepe na unutrašnje zidove kazana i tako peku. Testo je izuzetno vazdušasto, a služe se uz razne salate od sira i ukiseljenog povrća. 

Pijace su ogledalo svakog grada, a na Orijentu su pravi praznik za sva čula, pa u tom pogledu ne zaostaje ni Samarkand.

Tik uz Bibi Hanum džamiju je natkrivena glavna gradska pijaca, na kojoj se prepliću šarenilom boja i mirisa hrpe suvog voća, slatkiša, začina i čajeva. Idealna destinacija za kraj. 

Umesto suvenira, da se kući ponese malo autentičnih darova za nepce.