Sećanje na Sudan – njihova je duša sila na nebesima

Ljudi beže glavom bez obzira, i mogu se smatrati srećnim, jer su milioni zaglavljeni u središtu strašnih okršaja i ne mogu odatle da se izvuku. Prema podacima UNHCR-a Sudan je napustilo 8,5 miliona ljudi od početka ovog sukoba. Rat između sudanske vojske i pobunjeničke paravojne formacije Rapidne snage podrške (RSF) počeo je prošlog aprila u borbi za prevlast između lidera ove dve strane.

Sukob je izazvao jednu od najvećih humanitarnih katastrofa na svetu. Poginulo je više od 14.000 ljudi, a milioni su morali da napuste domove. Pre samo nekoliko godina, ova zemlja je izgledala drugačije.

Prvi susret sa Sudanom – od prevaranta do poštenog čoveka

Našao sam se pred granicom sa Sudanom. U jedan autobus trebalo je primiti ne samo ljude nego i mnogo robe.

Na krov su nabacali sve što su mogli, a zatim krenuli da zatrpavaju prolaz u autobusu – zadnji deo vozila bio je krcat džakovima, kesama i torbama, dok su glave putnika jedva provirivale između stvari.

Očigledno je da su lokalci naviknuti na ovakav metež, jer su u tom neredu plivali kao ribe u vodi i nikome nije padalo na pamet da se žali.

U haosu utovara morao sam da promenim ostatak egipatskog novca u sudansku valutu. Izbor je pao na prvog dilera koji mi je prišao. Naravno, prevario me je.

Visok i mršav Sudanac, obučen u belu togu, sa belom kapicom, a zift crn, Ahmed, ljutito je zgrabio novac iz mojih ruku, izbrojao ga i rekao mi:

„Mnogo ti je uzeo! To je prevara.“

„Pa šta da radim… nemam izbora“, odgovorih.

Izbora, ispostaviće se, uvek ima. Ahmed je otrčao za dilerom koji se ubrzanim hodom udaljavao, dobro ga protresao i uzeo mu još para. Onda mi ih je zadovoljno pružio u ruku.

„Tako. Sad je pošteno.“

To je bio moj prvi susret sa Sudanom. Iznenadilo me je što je neznancu, slučajnom saputniku u autobusu, toliko stalo da ne budem nasamaren.

Put u Sudan podrazumeva prelazak Nila, koji je na tom mestu toliko širok zbog brane u Asuanu da podseća na more. Ukrcavamo se na trajekt, skvrčeni među kutijama, koje vešto, kao mačke, preskaču visoki Sudanci, često držeći novčanike ili sitnije stvari – u ustima. U toj gužvi bilo mi je udobno, jer su svi nasmejani i dobrodušni, a Ahmed je seo pored mene.

Pričao mi je na izvanrednom engleskom o svojoj zemlji i narodu, o tome kako su vekovima bili pod tuđom vlašću – Egipćana, Osmanlija, Britanaca, ali da su ponosni na kvalitetan sistem obrazovanja, koji im je ostao posle Engleza. Zaista, čini se da ovde opšte obrazovanje mnogih, naročito starije generacije, uveliko nadmašuje afrički prosek...

Upitah Ahmeda kako da mu se zahvalim i odužim.

„Kada se vratiš kući, pošalji mi jednu knjigu na engleskom. Ovde se teško nabavljaju i skupe su, a voleo bih da vežbam engleski.“

Zemlje u diktaturi - raj za putnike

Na čelu Sudana je, u vreme kada sam tamo boravio, još uvek bio general-potpukovnik Omar al Bašir, koji je vlast preuzeo u puču 1989. i držao je sve do 2019. godine. Posle njegove vladavine nastupilo je rasulo u državi, a potom usledio i građanski rat koji i dalje traje.

Među iskusnim putnicima je opštepoznato da su zemlje pod čvrstom rukom diktatora uglavnom pogodne za putovanje. Dok god se čovek ne meša u politiku, pazi šta priča i za čim traga po internetu, neće imati problema. Naravno, daleko od toga da putnicima u diktatorskim režimima cvetaju ruže – naime, dešavalo se da nemarni radoznalci, koji u osetljivom političkom trenutku guglaju, na primer, „gajenje ljubičica”, mogu otići pravo u zatvor, jer se ljubičice povezuju sa prolećem, a proleće, zna se, asocira na ustanak.

Apsolutni vladari uglavnom pružaju bezbednost kako (pokornom) stanovništvu, tako i turistima, dok su zemlje sa nestabilnom vlašću, makar i demokratskom, često ogrezle u kriminalu. To je svojevrsna ironija putničke stvarnosti – veliki broj država koji je svrgnuo sa trona diktatore sada nije bezbedno posetiti.

Predsednik Omar al Bašir imao je odlične odnose sa Srbijom, čak mu je Tomislav Nikolić dodelio orden zbog protivljenja nezavisnosti Kosova. No, Amerikanci i Evropljani su ga manje uvažavali i uveli mu stroge sankcije, pre svega zbog podrške raznim terorističkim grupama i čitavom nizu građanskih ratova ispunjenih mnogim zločinima, za koje je, sasvim sigurno, barem jednim delom i on lično odgovoran.

Dok je Bašir vladao, Sudan je za strance bio podeljen na dva jasna dela: veći predeo koji se može obići, i nekoliko provincija, uključujući zloglasni Darfur, gde je radoznalim posetiocima najstrože zabranjeno da promole nos. S jedne strane, nije trebalo da vide šta se tamo događa, a sa druge, Bašir nije hteo da odgovara za njihovu bezbednost.

Opšte je mesto da je diktatura oblik vladavine sa često neobičnim pravilima, strancima teško shvatljivim.

Kad vam je potrebna dozvola za selfi

„U Sudanu je zabranjeno slikanje“, rekoše mi u sudanskoj ambasadi kada sam dobio vizu.

„Kako zabranjeno? Zar i selfi?“

„Sve je zabranjeno. Ne smeš nijednu jedinu fotografiju da napraviš. Ako te neko prijavi ili te spazi policija, završićeš u zatvoru“, kaže mi službenik sa čudnim poluosmehom, kao da mi njime poručuje zakon je lud, al' je zakon, što je duhovita parafraza latinske sentence Zakon je surov, ali je zakon – Dura lex, sed lex.

No, ja njegove reči shvatam ozbiljno, za razliku od većine drugih putnika, koji ovaj propis uglavnom zanemaruju. Ali ja sam advokat… Uz to sam na jednom putovanju, a da nisam prekršio zakon, na nedelju dana završio u tamnici.

„Dobro, razumem da ne smem da slikam javne zgrade, ali zašto ne bih smeo sebe, drveće, cveće…?“

„Ne može, i tačka.“

„Može li se nešto tim povodom preduzeti?“

„Treba da podneseš zvaničan zahtev u Ministarstvu u Kartumu da ti se odobri fotografisanje. Tamo popišeš sve što želiš da slikaš, i oni ti izdaju dozvolu. To je kao vozačka dozvola, samo za fotografisanje.“

Nisam želeo da rizikujem. Autobusom sam se uputio do Kartuma – dvanaest sati vožnje od granice. Kad dobijem dozvolu da fotografišem, voziću se još dvanaest sati – nazad do tačke odakle sam prvobitno krenuo, kako bih sada, mesto po mesto, prolazio istim putem još jedanput, do Kartuma, ali ovaj put obilazeći (i škljockajući foto-aparatom) istorijska mesta i važne znamenitosti.

Dozvola za fotografisanje, dakle, činila se kao peripetija za pamćenje, zbog koje sam ravno dvadeset i četiri sata proveo u autobusu.

Na moje iznenađenje, to je bio najteži deo, a samu dozvolu dobio sam brzo i lako. Tražili su da što detaljnije opišem sve što nameravam da uslikam jer, ako nije napisano u dozvoli – recimo, fotografišem kamilu, a nema je na spisku – mogu da upadnem u problem. Sedeo sam i smišljao na šta bih sve mogao da naletim dok putujem i pokušavao da formulišem zahtev što šire. 

Hapšenje zbog glavice kupusa u kadru

Ta dozvola mi je, zaista, spasila glavu više puta. Na primer, uđem na gradsku pijacu, slikam kupus i krompir, kad se oko mene stvoriše policajci spremni da me uhapse, a i čitava gomila ljutih prodavaca, koji bi, čini se, želeli i da me linčuju. Misle da sam špijun došao ko zna otkud, da ko zna kome, denuncira njihov kupus.

A ja onda pred okupljenim besnim svetom samouvereno, čak pomalo trijumfalno, izvadim dozvolu pa je guram svima redom u lice: evo, piše lepo, fotografisanje pijace, voća i povrća, štandova, pijačnih zgrada i prodavaca, odobrila vaša vlada! Gledajte, memorandum, pečat i potpis iz vašeg ministarstva! Evo su i fotokopije, ako želite, nosite kući!

Proradi malo i srpskog inata u takvoj situaciji, pa onda zaprepašćenom narodu, naviklom da niko ne sme ništa da fotografiše, kažem: „Aha, šta ćemo sad! Sve ću do jednog da vas uslikam, i ne samo vas, nego sve do jedne glavice kupusa na pijaci!“

Vrlo je malo hiperbole u ovom opisu, jer ja sam zaista kao kakav oslobodilac mahao dozvolom i delio njene kopije kao letke.

Sumnjičavost bi naprečac nestajala, osmehom bi se ozarila lica, dobrodušni domaćini bi se sad nameštali za slikanje, češljali brade i popravljali svoja odela, šalili se sa mnom, podizali s tezgi najkrupnije i najlepše plodove za slikanje, grlili me i čašćavali.

Sudan je jedna od najsiromašnijih zemalja na svetu. Pre rata procenat ljudi koji su živeli ispod granice siromaštva, dakle, svakodnevno gladovali, iznosio je skoro četrdeset odsto – u zemlji sa više od četrdeset pet miliona stanovnika!

Plašim se da je građanski rat udvostručio broj nesretnika. Zemlja je već tada bila toliko uronila u bedu da nije bila retkost da se u udaljenim naseljima ručkovi u svojevrsnim narodnim kuhinjama plaćaju umesto novcem, kojeg niko nema – dugmadima i špenadlama!

Ponegde su detaljno razradili sisteme takvog plaćanja, pa sam bio iznenađen kada su mi, kao kusur u jednom kafiću, dali čitav svežanj plastičnih dugmića.

Kada god bi me pljačkali po svetu, to bi pravdali oskudicom.

Bilo da mi uzmu svega nekoliko centi ili zahvate do dna mog džepa, izgovori su uvek slični. Nikada nisam pristajao na to da je veza između siromaštva i lopovluka logična, štaviše, mislim da većina prevaranata nije gladna.

Ali ono što sam doživeo u Sudanu zauvek je promenilo moj pogled na svet – sada više nisam sumnjao, već sam sa izvesnošću znao da siromaštvo ne mora da znači pad u greh. Nigde na svetu nisam video narod koji manje ima, kojem burna istorija (stalne krize, okupacije, ratovi) ali i teški pustinjski uslovi ne daju mira – pa ipak, nijedan čovek nije posegao za mojim džepom.

Tamo žive dobri ljudi

Sudanci su neobično ponosan i dostojanstven narod, i to na tih i suzdržan način. U njihovoj kulturi pomoć čoveku u nevolji i gostoprimstvo prema putniku spadaju u visoke moralne norme.

Dok ih nisam posetio, smatrao sam svoj narod izuzetno gostoprimljivim, a sad uviđam da od njih možemo da učimo. Čistotom duše i dobronamernošću neretko su me dovodili do suza. Primali su me u svoje domove, zvali me za svoje sofre, delili sa mnom poslednji zalogaj, pomagali kako god umeju i mogu, želeći mi uvek dobrodošlicu i nastojeći da učine sve da mi Sudan ostane u lepom sećanju.

Svaki dan sam koristio javni prevoz. Karta u gradskom saobraćaju nije koštala ni deset dinara, a autobusi su bili veoma dobro organizovani. Za razliku od Evrope, tamo se karte plaćaju vozaču na kraju vožnje. Nebrojeno puta mi se događalo da kada hoću da platim, vozač kaže: „Ona troma baka… Onaj deka sa štapom… Ona gospođa sa bebom… koji su izašli davno pre tebe… platili su i tvoju kartu. Žele ti dobrodošlicu u Sudan.“

Ljudi kojima je deset dinara veliko kao kuća, koji možda zbog toga danas neće imati dovoljno hrane na stolu, platili su meni, kojem taj novac ništa ne znači, i oni to znaju. Platili su kako bi učinili da se stranac oseća dobrodošlim u njihovoj zemlji. Događalo mi se da, preplavljen emocijama, grcajući izlazim iz prevoza. „Možda je sila drugih naroda jača na zemlji, ali ovi ljudi, njihove duše, sila su na nebesima“, misao je koja mi je stalno bila na umu.

Dok čitam o teškim sukobima, o hiljadama stradalih, sećam se tih ljudi. Njihovih blagih lica, pametnih i dubokih očiju, dirljivih gestova. Zbog njih nesreću što je zahvatila Sudan doživljavam kao sopstvenu, a uvek kada čujem za Sudan, kažem: „Tamo žive dobri ljudi!“ Za njih se molim i želim im mir.