Šen Đerđ ili Sveti Đorđe – muslimansko selo nadomak Tirane s imenom pravoslavnog sveca

Posle dužeg vremena moja drugarica Albana, koja me je upoznala sa znamenitostima južne albanske obale, pozvala me je da jedan zimski dan vikenda provedemo zajedno.

A zima u Tirani i nije zima, bar ne onakva na kakvu smo navikli u Beogradu, ili nekom od gradova Srbije. Blaga je, i sunčana tokom dana. Prave zube pokazuje kasno u noć, pa i ako temperature nisu niske zbog blizine mora i vlage, ali i planine Dajti u čijoj se kotlini nalazi, izuzetno je hladno.

Obradovao me je Albanin predlog da posetimo selo nadomak Tirane smešteno iza Dajtija - Šen Đerđ, o kome sam prvi put čula od svog prijatelja Agima Jakupija, o kome sam takođe pisala u jednom od tekstova. Predložila sam Albani da krenemo zajedno na nedeljni ručak u to selo za mene neobičnog naziva - Sveti Đorđe.

Volela sam da vidim mesto i školu u kojoj je Agim radio i do nje išao pešice od Tirane, a isto tako turistički potencijal tog mesta koji sve češće preporučuju turistički poslenici, ne samo stranim već i domaćim gostima zbog lepote kojom obiluje. I stvarno je nestvarno lepo.

Ramina kuća

Albana je vozila dok smo se peli ka vrhu Dajtija i zbijali šale.

Agim se trudio da nas upozna sa što više detalja puta, međutim, na pomen imena sela Surel, koje se nalazi na samo nekoliko kilometara od Tirane, Linda, Agimova supruga i ja bile smo radoznale da vidimo kuću ovdašnjeg premijera Edija Rame, o kojoj sam toliko toga čula. Da izgleda kao bunker, da je građena od betona, da izgleda kao atomsko sklonište.

Koliko god da smo se trudile, ali i Agim, da prepozna mesto gde je smešteno to zdanje, umalo da ga prođemo. I sada nisam sigurna da sam ga videla. Albana je zaustavila auto pored puta, ali nismo smele da gledamo baš tako dugo. Agim nam je pokazao u pravcu zdanja nalik valjku ofarbanom u sivo, čija je polovina nad zemljom.

Otvorena s gornje strane ostavlja utisak kao da ima staklo umesto krova i da je ono jedini izvor svetlosti koja dopire u kuću. Nije bilo obezbeđenja, neke kućice koja bi odavala da tu možda živi VIP osoba, niti ograde, uređenog vrta. Samo prosta livada na padini po kojoj su pasle ovce. Mogla je da bude Ramina kuća, a možda i nije.

Osmanlijama nije bilo važno da menjaju toponime

Popeli smo se do vrha Dajtija odakle put vodi u selo Šen Đerđ, krivudavim putem spustili smo se do kotline i uz reku Erzeni vozili do sela. Usput smo nailazili na mnoštvo restorana smeštenih na obali reke.

Priroda je bila očaravajuća. Agim nam je pričao usput da okrug Svetog Đorđa ima dvanaest sela smeštenih na padinama planine sa rupama Malji me Gropa (Mali me Gropa).

Jedno pored drugog nalaze se sela Svetog Đorđa, Svetog Jovana i Svete Marije. Danas u njima živi muslimansko stanovništvo. Selom Svetog Jovana dominira džamija koja se izdiže iznad puta. Interesantno mi je bilo to što u selima koja nose imena pravoslavnih svetaca žive muslimani. Pitala sam Agima kako to?

Objasnio je da je selo Sveti Đorđe ime dobilo po crkvi koja se tu nekada nalazila, da je stanovništvo primilo islam dolaskom Turaka na te prostore, kao i to da Osmanlijama nije bilo važno da menjaju toponime već da imaju suverenitet.

U selu Šen Đerđ i dalje radi škola

U selu Šen Đerđ i dalje radi škola. Nova, koju pohađa oko 250 đaka iz svih okolnih sela. Probali smo da stignemo do stare škole u kojoj je Agim nekada radio, ali je put bio loš. Ni on nije bio baš rapoložen da odemo do škole, kao da ga je bilo strah od toga šta će tamo da zatekne.

Stali smo nadomak centra sela. Agim i Linda su izašli iz auta, ja za njima očekujući da ćemo dalje pešice. Međutim, on je vrlo brzo zastao, pokazao u pravcu gde je nekada bila škola u kojoj je provodio svoje profesorske dane. Bilo je sete u njegovom glasu, ali i očima. Agim nam je ispričao da je u tom selu škola na albanskom jeziku otvorena 1913. godine, jedanaest godina posle otvaranja prve škole u Tirani.

Ni do vodopada – koji je danas pored prirodnih lepota, hajkinga i ugostiteljskih objekata, turistička atrakcija – nismo mogli. Dan je bio sunčan, ali je duvao jak vetar koji nije prijao Albani pa smo odlučili da se vratimo, i to posle pola puta.

Vodopad je bio tako blizu, a tako daleko. Rekoh u sebi: „Pa videla sam toliko vodopada do sada.” Hladan vetar me je udarao jako po licu, pokušavajući da mi istrgne iz ruku telefon. Jedva sam uspela da zabeležim dve-tri fotografije.

Praznik paradajza

Dovoljno je bilo prirodnih lepota tog dana i nepredvidivih čuda prirode.
U povratku do auta, razmišljala sam o tome kako je divno doći u Šen Đerđ tokom leta i pobeći od letnje žege. Uživati na obali Erzenija u jednom od restorana koji pored tradicionalne kuhinje, jagnjećeg i jarećeg pečenja, nude i svežu pastrmku. Sakriti se negde u hladovini i uz neko dobro štivo slušati žubor vode.

Razmišljala sam i o tome kako su sva ova mesta sačuvala nazive, iako u njima živi muslimansko stanovništvo. Odgovor sam potražila od kolege Luana Štepanija, koji je rođen u tom selu. Rekao mi je da se naziv sela pominje u knjigama prvi put 1600. godine. Ranije je bilo poznato kao Themade što se, po turskim zapisima iz 1467. godine, dovodi u vezu sa imenima svetaca čija imena nose gore pomenuta tri sela tog okruga.

Luan kaže da se kult Svetog Đorđa, tj. Đurđevdan, ne slavi u tom kraju, iako je dosta zastupljen i kod muslimana u Albaniji i širom zemlje. U zavisnosti od mesta do mesta Đurđevdan se slavi od 5. do 15. maja, time se obeležava kraj proleća i početak leta. Selo Šen Đerđ slavi „praznik paradajza”, po kome je taj kraj poznat.

Albana mi je rekla da nema ukusnijeg nit kvalitetnijeg paradajza u Albaniji. Nisam ga probala, nije bila sezona. Imale smo samo jedan lep dan vikenda, rekla mi je i obećala da će više vremena provoditi sa mnom, jer joj se sviđa ideja da što više Srba kroz ovakve tekstove sazna kakvim je sve lepotama obdarena Albanija.