У потрази за ајкулама, или како је протекла мала малдивска авантура 

Од многобројних морских активности које се нуде туристима на Малдивима, рајској острвској земљи у Индијском океану, од роњења око коралних гребена, посматрања делфина, или пливања са корњачама и ражама, вероватно су најпосећенији излети на којима имају блиски сусрет са ајкулама.

Чудна је људска фасцинација овим морским створењима и тај исконски страх, потхрањен вероватно Спилберговом маштом и Холивудом, а не статистичким подацима, као да смо безмало сви у неком прошлом животу били неко беспомоћно морско биће, у паници од чељусти ових немани. 

У сваком случају тај је излет најузбудљивији, а у складу са тим и цена. На острву Дифушију, северно од престонице, кретала се између 75 и 85 долара. Повећи ударац на буџет, поготово из перспективе неког ко је, попут мене, уз свој All you can fly ваучер, до Малèа долетео за свега двадесетак.

На нешто јефтинијем Химафушију, мало јужније, у малом хотелу у којем сам одсела, понуђен ми је излет храњења ајкула за 50 долара. "Хм, не планирају ваљда нама да нахране те ајкуле", помислила сам. 

До сада сам оне мање, коралне, виђала у плићаку на плажама, ове би требало да буду нешто веће. Бити очи у очи са њиховим застрашујућим зубима, али их са безбедне удаљености посматрати како гутају плен, био је примамљив изазов. Замишљала сам неки од туристичких бродића, усидрених у луци. Били су отприлике сличне величине као онај из Спилберговог првенца. Наш ће ваљда издржати до краја филма, понадала сам се.

После једног дана премишљања, одлучила сам да ми тај излет буде посластица последњег дана боравка. 

Кренули смо касно по подне, млада Пољакиња и ја, а на броду нам се придружио и један Финац. Широк осмех развукао му се преко лица кад је чуо одакле сам и рекао: "Хвала". Био је у Београду и очигледно му је остао у лепој успомени.

Нас је пратио Хабиб из хотела, организатор пута. 

Када смо виделе наш бродић у луци, само што нас шлог није стрефио! Мала плитка рибарска барка од једва пет метара, која није имала чак ни нормалне странице, него равна, са свега пет центиметара уздигнутом ивицом, и удубљењем у средини намењеним улову. Један од рибара управља мотором, други стоји у тој рупи с кофом некаквих рибљих изнутрица којима ће вабити ајкуле.

На бродићу ни места за седење. Нас две смо се сместиле на сандук за рибарски прибор, док је Финац стајао, придржавајући се за јарбол. Испловили смо из луке, све надајући се да нас неки од таласа оближњих већих бродова неће потопити. 

После пар стотина метара стајемо и "вабитељ" почиње да баца рибу у море. Практично смо и на само пар стотина метара од бикини плаже на којој се купам сваки дан. Мисао која ме не оставља равнодушном.

Пуни наде чекамо морске предаторе. Размишљам како би нас, да сад наиђе једна велика бела, прогутала тако све заједно с бродићем, али можда је и моју свест преобликовала холивудска кинематографија.

Насмејани смо и шалимо се опуштено, иако ми моја сапутница признаје да никад не би кренула на овај излет да јој нисам рекла да идем ја.

Куд ми то рече, сад треба и ово лепо дете да носим на души!

Убрзо се из воде помаља нешто велико. Узбуђење расте, али… Огромне раже, попут морских летећих тањира, прилазе броду да се хране. 

Сетих се како је прошао Стив Ирвин, а на њега су ме, чим сам им слала прве слике ража у плићаку, када сам стигла на Малдиве, одмах упозорили и брат и другарица. 

Неустрашиви аустралијски ловац на крокодиле, скончао је усред океана, снимајући филм, када му је једна од великих ража с којима је пливао, изненада репом пробола срце. 

Али, мислимо позитивно, раже само гледамо, надајући се да ћемо угледати и ајкуле. Хабиб се куне да их је било током сваког излета последњих месеци. 

Нисмо ваљда бацили паре само на раже. 

Отпловљавали смо до још неких места у заливу, бацали храну, али се осим неправедно потцењених ража и још неких мањих риба, које баш нисмо разазнавали у дубини, није појавио нико.

Чак ни оне мале коралне, које сам до сада виђала у плићаку.

Кофа са рибљим изнутрицама се испразнила.

Финац је прешао на оближњи бродић да иде на ноћно пецање. 

Можда му се посрећи, па тамо нешто и угледа. Или бар упеца неку туну или баракуду.

Хабиб за утеху прича како се десило једном током излета да се туриста направио паметан и пожелео да водоотпорним телефоном направи подводне фотографије чељусти које гутају плен, па спустио телефон закачен за штап са брода у море. На крају је остао и без слика и без телефона. Ајкула не бира, поједе све. Па и нечије успомене с летовања.

Наше успомене и телефони остали су срећом здрави и читави. 

Ајкуле видели нисмо. Нисмо били сигурни треба ли да због тога будемо тужни или срећни. 

Да нам не би излет био баш потпуно разочарање, бродић је продужио на оближњи пешчани спруд, насред мора, испред луксузног ризорта на острвцету прекопута. Да уместо драматичних слика морских немани, направимо на том атрактивном месту, неколико идиличних фотографија за крај.

Сусрет са ајкулама принудно смо одложили за неки други пут.