Etiopija – koliko posle seksa se sme u manastir

Najveća pravoslavna zemlja na planeti posle Rusije – to je Etiopija. Proveo sam dva meseca putujući po manastirima, klisurama i udaljenim selima ove države. Pomešanih osećanja, jer ono što sam doživeo nije bilo ni približno očekivanom, putovao sam novim kineskim drumovima po regionu koji će ubrzo posle mog odlaska zahvatiti strašan građanski rat.

Upravo me je taj sukob motivisao da se vratim svojim beleškama i sa čitaocima podelim kako je izgledalo putovanje, ali i druženje sa Etiopljanima pre rata, i ono što je meni bili najveće iznenađenje – kakav su to trag u Etiopiji ostavili ljudi sa naših prostora.

Tamo gde smo svi mi stranci – Kinezi

U jednom selu zatičem decu kako se igraju na ulici. Zavrištaše od uzbuđenja kad me ugledaše i povikaše: „Kinez, Kinez!“ Potpuno me zbuniše: otkud ja ličim na Kineza? Tek kasnije sam shvatio da su jedini stranci koje su ikada videli zapravo Kinezi, graditelji puta, pa je u njihovim glavama svaki tuđinac – Kinez.

Stari rasklimatani kombi, sa mnom zgrčenim na sedištu, juri novim asfaltnim putem iz Adis Abebe ka manastiru Debre Libanos. Očekivao sam rupčage na putu i truckanje bez kraja i konca, a zatekao hiljade kilometara dug novi kružni asfalt koji obuhvata severnu Etiopiju.

Njega su, kao i sve značajnije infrastrukturne projekte Afrike, izgradili kineski stručnjaci, čije je prisustvo u Africi ogromno.

Toliko su gradili u skoro svim zemljama crnog kontinenta, da je i u najzabačenijem naselju moguće naleteti na bilborde na kineskom o „večnom prijateljstvu“ dveju zemalja. Niko ne zna koliko je Kina pozajmila Africi, ni kakve će posledice – ekonomske, političke, vojne, kulturološke, ova saradnja doneti u budućnosti, ali jedno je sigurno: zahvaljujući Kinezima, sada se vozim besprekornim putem bez ijedne naprsline i lakše mi je da dođem do najudaljenijih kutaka etiopskog severa nego do nekog sela u Šumadiji.

Još jedan značajni kineski projekat jeste uspostavljanje internet signala širom Afrike. Etiopija je preskočila „žičani“ period razvoja tehnologije, tako da većina stanovništva nikada nije dobila ni televiziju ni telefon.

Kablovi nisu razvučeni ni po gradovima, a kamoli po selima i savanama. Ali zato danas skoro svako može sebi da priušti stari mobilni telefon, u Evropi prevaziđen pre desetak godina, i na njemu da prati fudbal, indijske serije, tračeve o zvezdama Holivuda ili dolazak kiše.

Kineske kompanije su munjevito raširile bežičnu telefonsku mrežu po Etiopiji i retko sam u ovoj zemlji bio bez konekcije na svom telefonu.

Betonom protiv tradicije

Veliki skandal izazvala je izgradnja nove zgrade Afričke unije u Adis Abebi, kada su američki i evropski mediji objavili da su u građevinu Kinezi ugradili i prislušne uređaje, a da su snimci video-nadzora noću preusmeravani u Kinu.

Naravno, u pravom hladnom ratu između Zapada i Kine teško je reći ko je u pravu, jer ovakve optužbe lako mogu biti i lažne, usmerene na slabljenje kineskog uticaja, koji osvaja sve više afričkih zemalja, pre svega ekonomskim projektima.

Svakako da evropskim zemljama smeta prisustvo Kine, mada su za to i same odgovorne, jer su se ovde retko pojavljivale kao partneri, a često kao eksploatatori.

Očekivano je da podrška Kine ima svoju cenu i da Kinezi ne žele političke napade od strane onih kojima, doduše uz ozbiljnu korist, pomažu. Tako se rađa posebna vrsta ekonomski uvezane diplomatije, gde se podrška razvoju vezuje za političko partnerstvo.

Čitava flota kombija krstari etiopskim putevima. Polaze kad se sakupi dovoljno putnika, a stižu bez reda vožnje, koji zavisi od sreće, kvarova i sudara. Verska obeležja su obavezan deo opreme vozača, jer su u ovakvim vozilima važniji krst, ikona i molitva nego vezivanje pojasa.

Kako se izađe iz grada, ravnica sa ponekim brdašcem daje osećaj beskrajne širine, pa dođe čoveku da raširi ruke i uroni u žutilo savane. Šume su retke, pa zato zelene oaze na horizontu uvek privlače pažnju.

Duž ovog puta vidi se tek poneka drvena koliba, a česte su udžerice od betona i metala, premda bi bilo sto puta lepše, bolje za život, i za prirodu kad bi se meštani pridržavali tradicionalne gradnje. U odnosu na hladnoću betona i zdanja što izgledaju kao prebačena iz gradske favele u prirodu, brvnare na poljima su melem za oči i dušu.

Hotel kod zakletog antikomuniste

Većina sela nema kupatilo, pa se kupanje i pranje rublja obavlja jednom nedeljno u rekama. Nailazimo na jednu takvu veselu družinu: bezmalo se celo selo sjatilo kraj obale i po travnjaku rasprostrlo sadržinu svojih ormana da se suši na vrelom ekvatorskom suncu.

Nakon tri sata vožnje stigosmo u Etiopsko-nemački park-hotel, nekoliko solidnih kružnih bungalova od kamena, sa krovom od slame. Vlasnik je okoreli antikomunista, koji je uspeo da dobije azil u Nemačkoj, a zatim se oženio lepom Nemicom.

Sa svojom suprugom se, pošto su komunisti otišli u prošlost, naselio ovde, na vrh litice, odakle se pruža pogled na kanjon reke Džame, koja se nešto dalje uliva u Plavi Nil.

Da bi u pustom predelu lakše živeli, otvorili su skroman hotel, gde struju daje nekoliko solarnih panela, a pijaća voda predstavlja najveći problem, pa košta više nego pivo.

Služe svega nekoliko jela: pastu i pojedine lokalne specijalitete, ali mesto gde se obeduje je veličanstveno: odatle puca vidik na kanjon koji meštani porede sa kanjonom Kolorada. Pogled miluje brda i litice, i sa rekom kao da plovi dalje, ka Sudanu i Egiptu…

Putić od restorana vodi kroz krupne kaktuse, više od mene; čini se da je nemoguće proći, a da se ne nabodeš. Na ponekom teškom kaktusovom listu urezane su ljubavne poruke (šta zna ljubav šta su bodlje!).

Pokoja ptica javi se iz žbunja – pev je sličan slavujevom, ali na grani stoji braonkasto-crna ptičica. Dolazim do prostog kamenog mosta, sa svega tri luka. Sušna je sezona, pa je na tom mestu reka potpuno presahla i privremeno mu obesmislila funkciju.

Umalo tuča zbog istorije

„To je portugalski most, izgrađen pre pet stotina godina“, tvrdi seljak što se ovde zatekao, a tako piše i na zarđalom metalnom znaku.

„Nisi u pravu, podigao ga je car Menelik Drugi pre sto pedeset godina!“, podiže glas njegov prijatelj, i nastade diskusija, koja je, naravno, brzo prešla na etiopski jezik, ali sam odlično razumeo o čemu se spore. Uplaših se da će se dvojica prijatelja –  potući!

Eto koliko je istorija živa i važna prosečnom Etiopljaninu (inače je ovaj narod poznat po suzdržavanju od svađa i konflikata u javnosti).

Kako god bilo, „portugalski most“ je prava turistička atrakcija sa kaldrmom koju su vekovi izgrizli, propet preko puste reke kao stari ali iskusni atletičar. Hodam po koritu sve do vodopada, budnog tokom kišne sezone, a sada svedenog na svega nekoliko ustajalih barica u rupama u kamenu.

Majmunska žurka

Odjednom, na najvišem vrhu litice pojavi se grupa gelada majmuna! Nahrupiše iznenada i pohrliše u potragu za hranom. Gelade žive samo u Etiopiji, a nekad su nastanjivale veliki deo Afrike.

To su jedini majmuni koji žive na visinama gde je drveće retkost, tako da su se još davno manuli pentranja po granama. Umesto toga, zarivaju glavu u travu, pomno pregledajući svaku travku poput kakvih radilica u kancelariji ili fabrici.

Svojom vrednoćom uspevaju da nadomeste teške uslove za život, često na više od tri hiljade metara nadmorske visine. Zanimljivo je da su gelade osnovale najbrojnije zajednice među primatima posle ljudi.

Kada su izvirili iz provalije, držeći se dugim prstima za ivicu litice, usledila je prava invazija: armija gelada, nalik roju pčela, raširila se po pašnjaku. Na grudima imaju crvenkastu šaru u obliku peščanog sata: nijansa boje tačno određuje poziciju na društvenoj lestvici među mužjacima, odnosno u kakvom je reproduktivnom stanju ženka.

Zaštitu traže u procepima oštrih litica, gde spavaju, pošto leopardi i hijene vole da ih svojim mladima posluže za ručak.

„Jedino se oni veru po liticama bolje nego koze“, rekao mi je pastir koji je nedaleko napasao svoje krave.

Kao i svi majmuni, i ovi su burnog karaktera: mužjaci će iskolačiti oči i pokazati velike bele očnjake veličine lavljih drugom mužjaku koji im zasmeta, ispuštajući strašne zvukove.

Gelade su razvile složenu komunikaciju, ljudima još uvek nedokučivu. Tek, kako su se najeli, travnjak su pretvorili u žurku na otvorenom: urliču, grokću, cokću i zevaju, puće usta i bište se međusobno.

„Ovo je mala grupa gelada, nagledaćeš ih se ako budeš išao u Simijen planine“, reče mi pastir, a ja se ubrzo potom uputih sa litice u manastir.

Seks-test na ulazu u manastir

Dočekao nas je onizak crkvenjak uronjen u belu togu. Ni dobar dan mi ne reče, s neba pa u rebra pita: „Kad si poslednji put imao seks?“ Lice mu se pretvorilo u znak pitanja.

Stojimo na kapiji manastirskog imanja, a mene – sramota. Etiopski sveštenici me stalno nagone da o ovakvim temama razmišljam pred ulazak u svetinju. Očigledno je bilo da očekuje vrlo konkretan odgovor (precizan datum, možda i tačan čas i minut), a ja zbunjen, premećem sećanja po glavi i ne znam šta da mu odgovorim.

„Oni koji su imali seksualne odnose u poslednjih četrdeset osam sati ne mogu da uđu u manastir niti da celivaju svete mošti!“, prekide moje misli kratkim obrazloženjem.

„E pa, od toga je više prošlo sasvim sigurno, časna reč!“, odgovorih s olakšanjem. Zabranjen je ulazak i ženama tokom menstruacije, ali srećom ni u tu kategoriju ne spadam.

„Sad ćeš da vidiš nogu pravog sveca!“, kaže mi crkvenjak uvodeći me u crkvu nalik betonskoj kocki sa kupolom. Stigao sam u Debre Libanos, slavni manastir o kojem sam mnogo slušao.

Sedam godina molitve na jednoj nozi

„Tekla Hajmanot, jedan od najznačajnijih svetitelja naše crkve, živeo je pre sedamsto godina. Molio se bez prestanka dvadeset dve godine, u stojećem položaju, sve dok mu desnu nogu nije uhvatila gangrena. Verujemo da se umešao sam đavo: pomislio je da će ga, napavši mu boleštinom nogu, sprečiti da se moli, ali je Božji promisao bio jači i on se, održavajući ravnotežu na jednoj nozi, molio još sedam godina! Danas kao najveću svetinju čuvamo Hajmanotovu nogu, za koju smatramo da je Božijom voljom otpala, kako mu gangrena ne bi uhvatila ostatak tela. Zato je na ikonama i freskama prikazan jednonog, ali sa šest anđeoskih krila! Kada je poželeo da poseti Getsimanski vrt u Jerusalimu, gde je Juda izdao Isusa, i Golgotu, na kojoj je Hristos raspet, trebalo je da se iz svoje kelije sa vrha planine kanapom spusti do podnožja, ali mu đavo preseče kanap. Bog mu tada dade krila, tako da je do Jerusalima i natrag leteo kad god poželi, kao danas avioni… Jedini je svetac kojem je Bog podario krila. Molitve je Bogu upućivao gore, u brdu, u monaškoj keliji. Tamo obavezno idi da se pomoliš“, savetuje me crkvenjak.

Ponovo mi bode oči upadljiva isprepletenost drevnosti i modernosti: manastir je izgrađen nedavno, u omiljenom arhitektonskom stilu etiopskog pravoslavlja – u formi zavetnog kovčega. Čak ni dodatni ornamenti poput tri dugačka vitraža postavljena iznad vrata i sata na visokom stubu kao na železničkim stanicama, nisu umekšali prizor oštrog kvadrata građevine.

„Prvu crkvu, sagrađenu 1284. godine, porušili su muslimani, a sledeću zatrli Italijani: od starih zdanja ne ostade ni kamen na kamenu! Sadašnju građevinu načinio je Hajle Selasije 1961. godine, pošto su mu prorekli da će dugo vladati ako izgradi hram iznad groba Svetog Tekle Hajmanota, što je i učinio, iako nije naišao na odobravanje sveštenstva“, objašnjava mi crkvenjak, koji se stara o crkvi i dočekuje vernike.

Manastir je ugnežđen na uskom pojasu ravnice između strmih litica obližnje planine i rečice u klisuri, pritoke Nila. Sunce žeže kao vatra, pa vernici štite glave čime stignu, a imućniji suncobranima.

Ulazim u crkvu kao u kamenu kutiju. Prazan prostor ispunjavaju raznobojna svetla što prodiru sa okolnih vitraža. Deo kupole prefarban je u boje etiopske zastave, a ukrug su postavljena tri reda minijaturnih prozora sa vitražima.

Ceo jedan zid je takođe načinjen od šarenih prozorčića. Bleštave braon zavese prekrivaju prolaz do oltara. Na crkvenim zastavama vijori se lik cara Hajla Selasije i njegove supruge carice.

Svetac koji je ponovio Isusova čuda

Crkvenjak je u srednjim godinama, nosi zelenu kapicu pripijenu uz glavu tako da mu ni pramen kose ne viri. Iz uredne brade promalja se belina prvih godina zrelosti. Ušuškan je u zelenu odeždu – verovatno je noć bila hladna i  dnevno ga sunce još nije ugrejalo.

„Hajmanotovi roditelji dugo nisu mogli da imaju poroda. Moliše se za blagoslov i obećaše da će dete posvetiti Gospodu. Kada mu je majka zatrudnela, napadoše ih pagani, a Tekla Hajmanot iz utrobe učini svoje prvo čudo: molitvom je prizvao Arhangela Mihaila da prerušen u munju učini da kralj pagana poludi. Svetu se otkrio kao svetitelj već sa petnaestak godina, kada je mogao, poput Isusa, da pretvara vodu u vino. Od tada je činio čuda svaki dan i, prema našim legendama nema tog čuda u Starom ili Novom zavetu a da ga nije ponovio.“

Uputio sam se stazom popločanom grubim kamenom do monaških kelija usečenih u liticu. Puteljak vodi kroz šumu kaktusa.

Monasi su od metalnih i plastičnih panela napravili prostranu terasu, gde se hodočasnici odmaraju i mole, zaštićeni od silovitog vetra na visini. Pa ipak, cela građevina izgleda nestabilno, kao da je vetar može survati u provaliju.

Litica što se uzdiže nad nama je porozna i puna udubljenja u kojima su monasi sebi načinili dom. Sa njenih vrhova spuštaju se, kao kosa, dugački venci sasušenog bilja, pa se čini kao da je pred nama ogromna kamena glava.

Monaške kelije, kao i pećina u kojoj se molio Sveti Hajmanot, spolja su zatvorene zemljom, kamenom ili nabacanim drvenim gredama. U jednoj od njih zatičem monaha kako klečeći čita molitve.

Nekoliko upaljenih sveća jedina su svetlost, a celo pokućstvo su mu dva tepihčića na kojima kleči i nešto svetih knjiga. Počinje kišica i začas kamen poprima tamniju boju.

Pripadnik monaškog reda me odvodi u drugu keliju, gde su desetine raznobojnih plastičnih burića, kanti i lavora. Monasi sakupljaju vodu koja na tom mestu curi iz kamena, verujući da je sveta, da nosi blagoslov Svetog Hajmanota. Voda je, provereno, odlična protiv zlih duhova, a otklanja i stomačne probleme.

Krvava osveta feldmaršala Gracijanija

Tek kada sam silazio iz kelija ka manastiru postade mi jasna puna visina litice. Visoka je barem trideset metara, a negde na sredini je procep iz kojeg se spušta vodopad, takođe smatran svetim. Nad kamenom stazom kojom prolazim ponegde se nadvija gusto drveće s bodljama što bi me ozbiljno povredile ako bih samo glavu uspravio.

Skoro da nema crkve u Etiopiji čija riznica nije pretvorena u crkveni muzej. U zbirci manastira Debre Libanos izdvajaju se drveni okovi, italijanske puške, džinovski lonci za kuvanje, krune davnih careva i carica, ali i muzički instrumenti, od kojih im je neke darovao lično car Hajle Selasije s namerom da obnovi riznicu. Ne čudi me naplata karata za crkveni muzej, ali na plaćanje za ulazak u bogomolju nikako ne mogu da se naviknem.

U dvorištu manastira više desetina vernika je posedalo na pod i čekaju da sa zvučnika započne  molitva. Ne znam zašto ne ulaze u crkvu, već liturgiju slušaju tako, sedeći na betonu, tek i ja im se pridružujem.

Dočekuje me isti onaj dobrodušni crkvenjak i nastavlja priču: „Ovde je bio centar pravoslavlja tokom pet stotina godina. Iguman manastira uživao je takvo poštovanje, da je njegove reči sa najvećim uvažavanjem prihvatao i sam patrijarh. Kada su fašisti i njihov feldmaršal Roberto Gracijani 1937. godine došli u obilazak manastira, monasi su isekli pod i prekrili taj deo tepihom, pa je „slavni“ general, dobro ugruvan, zauvek zapamtio ovu posetu. Usledila je odmazda: naredio je pokolj dvesta devedeset sedam monaha, sto đakona i više hiljada vernika slučajno tu zatečenih. Njihovi leševi su ostali razbacani po manastirskom imanju sve do kraja okupacije… Crkvu je Gracijani sravnio sa zemljom, i zato ovde nema ni jednog jedinog traga starog zdanja. Podsetnik na strašan događaj je spomenik ispred crkve – ne zaboravi da se i njemu pokloniš pre nego što te put odnese dalje ka izvorištu Nila…“

Ovde se zamonašio i služio i slavni otac Abuna Petros, koji je isticao kako mu je nepojmljivo da jedna hrišćanska nacija može ovakve zločine da počini drugoj. Katoličko sveštenstvo doživelo je osvajanje Etiopije kao priliku da istrebi „šizmatike“ i pokatoliči pravoslavne vernike, iako je Etiopija zvanično postala hrišćanska država pre Vatikana – 330. godine, dok je u Rimu hrišćanstvo prihvaćeno kao državna religija 380. godine.

Ispovest pravoslavnog ateiste

U blizini manastira nalazi se selo skrpljeno od limenih ploča. Na mnogim metalnim vratima primećujem oslikan krst: znak da tu boravi sveštenstvo. U starijoj, žutoj okrugloj crkvi koja je bila zatvorena, čuva se deo časnog krsta.

Prilazi mi momčić od petnaestak godina, ozarena lica, sa željom da uputi reči dobrodošlice strancu. Oko vrata nosi veliki metalni krst, dok mu širok beli osmeh kvari jedan polomljeni zub.

Dobrota mu svetluca u očima i bi mi teško pri pomisli da dečak verovatno neće u životu uspeti ni taj zub da popravi, kamoli šta više, samo zbog toga što je rođen među metalnim udžericama.

Ili je, zapravo, njegova najveća sreća upravo ovde? Možda bi ga veliki grad pretvorio u još jednog maratonca u trci za novcem i uspehom, bez prave sreće i meke duše.

„Znaš, ja sam pravoslavni ateista“, šapnu mi na uvo, a ja se setih našeg Brane Crnčevića, kojem je davno tako nešto palo na um.

„Ali, video sam da si se molio danas“, primećujem.

„Pa svi se mole. Neću valjda da budem crna ovca“, odgovara.

„Ali ti ne veruješ?“, konstatujem.

„Pa ne verujem, ali ne verujem na pravoslavan način!“

„A kako je to moguće?“, pitam u čudu.

„Pa lepo, dozvoljavam mogućnost da je sve što religija govori tačno, a ako je tačno, onda smatram pravim jedino pravoslavlje. Zbog toga živim i praktikujem pravoslavne običaje. Ali, što da druge svojim neznanjem uzrujavam. Pri tome bi me svi napali… A molitva svakako ne može da škodi. Ako Boga ima, ovako sam zaštićen. Svetog Hajmanota poštujem zbog njegovih dobrih dela, ali mi nije baš za pohvalu da neko stoji dvadeset i dve godine i ne radi ništa. Lepo je moliti se, ali zar ne bi bilo uzvišenije pomoći unesrećenom, sagraditi školu ili bolnicu, uzgajati hranu pa je dati gladnima… A ovako, samo stojiš, em nisi drugome pomogao, em ti na kraju noga otpadne…“

Nasmejao sam se. Očigledno je komunizam ostavio traga. Razgovaramo tiho, gotovo zaverenički. Jer, kada bi ovo izgovorio pred drugima, verovatno bi ga kamenovali. Zato je izabrao stranca da olakša dušu. Ali stranca pravoslavca, pa mi uzburkava misli…

Veseo je prodavac bambusa: po putu raširio stotinak pravilno isečenih komada bambusa, dva digao uvis, pa mi se osmehuje i nudi da kupim, ako neću dva, ono bar deset! Utom mi se približava sveštenik, hteo bi i on da me pozdravi, mada reči jedne engleskog ne zna. A i ne treba mu! Tople oči i širok osmeh rekoše mi sve, pa mu poljubih ruku i zagrlismo kao da smo prijatelji koji se dugo nisu videli. Ni približno ne izgleda kao naši sveštenici: preko plave mantije prebacio je belu togu, nalik uštirkanom čaršavu, a istu tkaninu vezao je i oko čela, te mu samo oči vire. Bela brada uokvirila mu crno lice, a u rukama – krompir! Iznikao iz crvene afričke zemlje. Nemajući šta drugo da mi da, pruži kesu krompira i otpravi me dalje na put zajedno sa molitvama.