Како су се и какве жваке жвакале пре 6.000 година

Катран направљен од коре брезе је одавно познат материјал, односно сировина свуда у свету. Неолитске заједнице у Алпима користиле су ову савитљиву, лепљиву супстанцу за причвршћивање дршки на камена сечива, поправку грнчарије али и за грицкање током разних радова.

„Прецизан разлог за жвакање катрана остаје нејасан, али се сугерише да јсе жвакао у медицинске сврхе јер садржи природна једињења са антимикробним својствима“, пише тим археолога предвођен Аном Вајт са Универзитета у Копенхагену.

Тим истраживача је анализирао 30 артефаката од брезовог катрана са девет локалитета у алпском региону, већином из језерских насеља старих до 6.300 година. Дванаест ових комада катрана били су растресити комадићи, од којих су многи имали знаке да су били жвакани.

Одлична ствар код катрана је то што има тенденцију да сакупља све врсте материја из околине. Супстанце које се налазе у добро очуваном конзервираном катрану – попут борове смоле – можда су намерно додате да би му се променила нека својства.

С друге стране, узорци људског оралног микробиома случајно се уграђују у катран док се жваће, заједно са храном или другим материјалима који се налази између зуба особе која жваће.

Неки од комадића пронађеног катрана садржали су ДНК из ланеног семена и мака, мада није јасно да ли је мак овде коришћен као храна или због својих опиоидних ефеката.

У 19 узорака, древна људска ДНК је сачувана толико добро, да је, у неким случајевима, тим могао да идентификује пол особе која га је жвакала.

„Присуство људске и оралне микробне ДНК у неким узорцима сугерише да је катран жвакан, у неким случајевима, и од стране више особа“, пишу аутори.

„Људска ДНК нам такође омогућава да утврдимо пол оних који су жвакали катран, пружајући увид у родно дефинисане праксе у прошлости, док биљна и животињска ДНК бацају светло на некадашње навике у исхрани, и могућу употребу адитива”, наводи се у студији.

Анализа органских остатака и древне ДНК заробљене у катрану открила је мушку ДНК у 10 камених алата где је катран коришћен као лепак, док је женска ДНК била присутна у катрану који се користио за поправку сва три предмета грнчарије.

Могуће је да је жвакање био важан део рада са катраном као лепљивим материјалом, јер се стврдњава хлађењем, а жвакање би га омекшало.

Али додавање пљувачке тежи да смањи лепљива својства катрана, која се враћају тек након поновног загревања. „Ово може објаснити зашто налазимо мање оралне микробне ДНК у узорцима са дршкама и керамичким катранима него у неким од комада који су били само жвакани”, напомињу аутори.

С обзиром на то да су људски остаци из ове ере ретки, древна жвакаћа гума нуди невероватан пут ка бољем разумевању неких делова наше праисторије, која би иначе била изгубљена у времену.

Научници кроз шалу поручују: „Пазите где одлажете следећу жвакаћу гуму: она би могла да сачува ваш ДНК (и вашу вечеру) хиљадама година”.

Истраживање је објављено у часопису Proceedings of the Royal Society B.