Predatori opasniji čak i od lava – ko širi poseban strah divljim staništima

Sa svojim oštrim šapama, telom u mišićima, sjajnim refleksima, jakim čeljustima i izraženim očnjacima, oštrim očima, lavovi sigurno nisu životinje s kojima se treba igrati. Pogotovo što uglavnom love u čoporima.

„Lavovi su najveći kopneni predator na planeti koji love grupno, i zato bi trebalo da budu najstrašniji. Ali u preko 10.000 snimaka divljih životinja u afričkoj savani, 95 odsto posmatranih vrsta reagovalo je sa mnogo više užasa na zvuk potpuno drugačije zveri. Ova životinja čak ni tehnički nije predator. To smo mi: ljudi. Strah od ljudi je uvek prisutan“, rekao je ekolog Majkl Klinči sa Zapadnog univerziteta u Kanadi.

U istraživanju objavljenom prošle godine, ekolog sa Zapadnog univerziteta u Kanadi Lijana Zanet i njene kolege puštale su vokalne ljudske i životinjske zvukova u južnoafričkom nacionalnom parku Kruger i snimili njihovu reakciju na taj zvuk.

Istraživači su emitovali zvuke ljudskih razgovora na lokalnim jezicima ili dijalektima, uključujući conga, severni soto, afrikans, kao i ljudski lov, uključujući lavež pasa i pucnjeve. Takođe su puštali zvuke lavova koji međusobno komuniciraju.

Skoro svih 19 vrsta sisara koje žive u Nacionalnom parku, bilo je uznemireno mnogo više kada su čuli ljudski glas, praćen nekim od izvršnih radnji, svađe, lova sa psima... u poređenju sa zvucima koje ispuštaju lavovi.

Među te sisare spadaju nosorozi, slonovi, žirafe, leopardi, hijene, zebre i bradavičaste svinje, od kojih neki sami po sebi mogu predstavljati opasnost.

Ali strah od ovih stvorenja retko nas sprečava da prestanemo da ih lovimo i mi odlučujemo o njihovoj sudbini. Od uništavanja ogromnih mamuta do čuvanja najopasnijeg modernog dinosaurusa, prihvatićemo svaki izazov.

Slušanje ljudskih vokala je izazvalo najveći strah, objašnjava tim u svom radu, „što sugeriše da divlje životinje prepoznaju ljude kao pravu opasnost“.

Ovo nije dobro za ugroženu populaciju mnogih vrsta u savani, uključujući žirafe. Kao što sugerišu prethodna istraživanja tima, samo strah može da smanji populaciju neke vrste.

„Mislim da je strah u zajednici sisara u savani pravi dokaz uticaja čoveka na životnu sredinu“, rekao je Zanet i dodao: „Ne samo kroz gubitak staništa i klimatske promene, nego i kroz izumiranje vrsta, što su sve važne stvari. Ali samo što smo tamo, u tim predelima, dovoljan je signal opasnosti da oni zaista snažno reaguju. Oni se plaše ljudi mnogo više nego bilo kog drugog grabljivca".