Skoro polovina vrsta sisara u Srbiji je ugrožena, a krivac je samo jedan

U Srbiji, od 103 vrste sisara, čak 41 vrsta je ugrožena. Uzroka za to je mnogo, a krivac samo jedan.

„Čovekov uticaj na prirodu je višestruk i mi živimo u eri kada je čovekov pritisak na prirodu, na živi svet, na životinje prevelik. Imamo različite uticaje, pre svega od toga da se menjaju staništa tih životinja i to putem industrijalizacije, putem turizma, izgradnje infrastrukturnih objekata. Zatim tu su i zagađenja, zatim saobraćaj koji je sve intenzivniji. Kod nas je donedavno industrijalizacija i uopšte zagađenja, sam uticaj čoveka nije bio tako veliki na samu prirodu. Tako da je ona relativno očuvana, za razliku od zemalja zapadne Evrope“, navodi dr Milan Paunović, teriolog u Prirodnjačkom muzeju.

Mnoge zemlje, među kojima je i naša, preduzele su mere zaštite i očuvanja životinjskih vrsta. Ipak, za neke je možda i kasno.

„Od 2005. godine nemamo praktično podatke o prisutnosti stepskog skočimiša u južnom Banatu. Od 2005. Godine praktično nemamo nijedan jedini podatak, iako se o njima rade neka istraživanja i pokušavamo da nađemo tu vrstu kod nas. Interesantno je da su neke vrste glodara koje žive na jugu Srbije, glodari koji su inače poznati po tome da mogu da se razmnože u značajnoj brojnosti, ušli su u listu crvenih, odnosno ugroženih vrsta Srbije. Ris u istočnoj Srbiji populacija se povećava, a u jugozapadnoj Srbiji, nemamo podataka o njemu i smatramo da je jako malobrojna. Praktično imate dijametralno suprotna stanja u različitim delovima zemlje iste vrste“, naglašava Paunović.

Da nije sve toliko beznadežno, vidi se na primeru dabra, vrste koja je na naše prostore vraćena početkom dvehiljaditih godina.

„Vraćanje vrsta u njihovo iskonsko stanište, odakle su nekada nestale, veoma je složen proces i veoma zahtevan, jer se moraju ispitati svi uslovi za takvu vrstu. Osim toga, staništa više nisu onakva kao kad je dabar nestao. Dabar je nestao pre 100 i nešto godina. Tada je, recimo, pančevački rit bio stvarno rit, sve poplavne šume, a od tada tog rita nema. Posle ponovnog vraćanja dabra, od tada populacija dabra je veoma stabilna u Srbiji, čak je i porasla, sad se već razmišlja o nekom uvođenju kontrole populacije dabra“, napominje dr Milan Paunović.

Iako zvuči kao viša matematika, pomoći životinjama ne znači ništa drugo do ne uništavati njihova prirodna staništa, ali i druge resurse koji su im neophodni koliko nama.